Izvor: Blic, 01.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvuci 'Internacionale' namamili publiku
Zvuci 'Internacionale' namamili publiku
Srbija i Crna Gora predstavlja se na Venecijanskom bijenalu, otvorenom 12. juna u prisustvu preko 6.000 ljudi, sa autorskom intervencijom Milice Tomić na fasadi paviljona 'Jugoslavija' i Internacionalnom izložbom moderne umetnosti 'Armory Show', projektom bez autorskog potpisa, prema izboru komesara Branislave Anđelković, direktora MSU, a u saradnji s Centrom za savremenu umetnost iz Beograda.
- Neophodna je čitava mašinerija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za organizaciju učešća na Venecijanskom bijenalu, ali je naša sigurno bila manja od onih u koje su ulagale bogate tzv. šengenske države. Budžet, kojim smo mi raspolagali iznosio je osam miliona dinara, ali smo se i pored toga predstavili na poželjnom nivou - kaže Dejan Sretenović, glavni kustos MSU.
Adaptaciju Paviljona, zamenu krova i krečenje kompletno je pokrio SMIP, koji i inače brine o nepokretnoj imovini naše države u inostranstvu. Što se tiče tehničkog dela posla, troškovi za jednu ovakvu prezentaciju su ogromni. Primera radi, pored troškova transporta, štampanja publikacija i slično, treba platiti i tehničkoj komisiji koja odobrava ispravnost instalacija, vatrogasnoj službi, arhitekti koji potpisuje upotrebnu dozvolu... Intervencija na fasadi sa oko 400 svetlosnih fleševa u kontekstu najsvežije realnosti nestajanja Jugoslavije, prema zamisli Milice Tomić, zahtevala je mišljenje oftamologa - da li je taj rad bezbedan za oči. Nemoguće je dovesti ljude odavde da urade postavku, već se morate povinovati pravilima neke vrste monopola koja postoji u Veneciji i odabrati nekog od tri ponuđena preduzimača. Sticajem okolnosti, u našem paviljonu radili su, sedam evra po satu, plaćeni Rusi iz Moldavije, od kojih je jedan bivši oficir moldavske policije, koji očigledno ima interesa da fizikališe u Veneciji.
Pomenuti budžet nije bio dovoljan ni za transport Internacionalne izložbe, a kamoli za instaliranje veoma skupog rada Milice Tomić i ta suma je nadoknađena uz pomoć sponzora.
- Sve ono što nas je do sada predstavljalo u Veneciji bili su potpuno provincijalno projekti, tako da smo želeli da posle 13 godina nevidljivosti nastupimo s jednim projektom na osnovu kojeg će se o našoj produkciji relevantnije suditi u svetu. Naša selekcija izazvala je veliku pažnju prisutnih. Džozef Kosut je čuo da su u paviljonu dve njegove slike_arhiva, odnosno kopije, pa je došao da vidi o čemu je reč i bilo mu je drago što se našao pored ostalih velikana moderne umetnosti. Odgovarali smo na ogroman broj pitanja - kaže Sretenović. Pripadnici grupe 'Art and language' bili su promoteri našeg projekta, jer su unaokolo pričali o njemu sa oduševljenjem. Samo to izlaganje internacionalne izložbe u jednom nacionalnom prostoru, ne slučajno na Venecijanskom bijenalu koje je i proisteklo iz politike izlaganja u 19. veku kada su se predstavljale nacionalne škole, prevratnički je čin. - Projekat nije potvrda teorije o smrti autora, već potvrđuje poziciju autora kao semantičke figure. Uostalom, Pikaso je, kada su mu obili atelje i pokrali nekoliko slika, rekao da one ne vrede ništa, jer ih nije ni potpisao. Na neki način, mi smo se i sprdali s tom idejom diktature posmatrača, koju je Frančesko Bonami stavio u žižu koncepta Bijenala kao reakciju na diktaturu kustosa Venecijanskog bijenala. Onda smo mi rekli: 'OK, posmatrač želi da vidi nešto spektakularno, poznato i lepo, a da ne izgubi mnogo vremena' i tako smo odlučili da sve uradimo kako bi on bio zadovoljan. To je ciničan odgovor na, zapravo, ispraznu koncepciju direktora Bijenala - priznaje Sretenović. Podršku za izlaganje ovog projekta domaćim stručnjacima dao je svojevremeno i Dejvid Eliot, direktor MORI muzeja u Tokiju, a na samom otvaranju, ko bi drugi nego Džon Eldorfild, glavni kustos Njujorškog muzeja. Upravo pre neki dan oglasio se i izveštač 'Njujork tajmsa' o našim projektima u Veneciji, a nemački kritičari su ih već drugog dana po otvaranju stavili na listu najboljih selekcija. Možda su najveća potvrda reči jednog američkog novinara: 'Već petnaest godina pratim Bijenale, ali prvi put vidim da ljudi izlaze iz jednog paviljona sa osmehom.'
U unutrašnjosti paviljona čuli su se prvi taktovi 'Internacionale' koji su, budući sa snimka emitovanog sa ruskog satelita 'Sputnjik', zvučali futuristički. Lj. Jelisavac Karike u lancu
Podsetimo se, leta 2002. godine, Branislava Anđelković, direktorka MSU, imenovana je za komesara našeg paviljona, a potom je ona imenovala Branislava Dimitrijevića i Dejana Sretenovića kao kustose projekta. U septembru je napravljena selekcija, zatim je formiran organizacioni i produkcioni tim MSU, kao i plan rada sa etapama da bi se krenulo sa realizacijom.
Nacionalni paviljon, sagrađen 1938. godine, bio je u prilično zapuštenom stanju, a trebalo je ispuniti oštre zahteve da bi se dobila licenca za postavljanje izložbe. Stoga je funkcija tehničkog direktora arhitekte Maje Gavrić iz Rima tražila da ona bude često u Veneciji, a njeno poznavanje preduzimača i ljudi na terenu bilo je dragoceno. Koliko košta Bijenale
Budžet za centralnu izložbu Venecijanskog bijenala u koji nisu uračunati putni troškovi umetnika iznosi sedam miliona dolara. Za isplatu borda Bijenala potrošen je veći deo te sume. Naime, samo 700.000 dolara bilo je potrebno Bonamiju za organizaciju. Ostalo je otišlo na administraciju. Za razliku od Filmskog festivala, koji staje 4,6 miliona evra, Venecijanski bijenale skuplji je za oko trećinu.
