Izvor: Politika, 15.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvezde na pet minuta
U mom radu je prisutna filozofija Endija Vorhola, kaže fotograf Lorenc Ferić
Nevini grešnici postoje, smatra fotograf Lorenc Ferić. U noćnom životu Njujorka, objektivom ih je lovio više od tri decenije, a izložba svega što je do sada uradio otvorena je sinoć baš pod tim nazivom (Innocent sinners) u Turskom kupatilu u Beogradu. Pored fotografija, posetioci će do 29. aprila u ovom prostoru videti Ferićevu poeziju, video radove i životnu filozofiju u vidu njegovih „mudrih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bisera” ispisanih na zidu. Povod za izložbu koju će, posle Beograđana, moći da pogledaju Novosađani, Sarajlije i Zagrepčani jeste istoimena fotomonografija koju Mirko Ilić, naš poznati dizajner, priprema i uređuje (a izdavač će, najverovatnije, biti „Samizdat B92”).
Lorenc Ferić za sebe duhovito kaže da je Amerikanac rođen u Splitu; u svet je krenuo kao devetnaestogodišnjak, u Parizu je studirao Akademiju za film i tu je odrastao preko noći, ali put ga je vodio dalje, do Njujorka koji smatra srcem sveta i u kojem živi tri decenije.
– Shvatio sam brzo da je Pariz jedna divna žena kojoj više nije do seksa – kaže u jučerašnjem razgovoru za „Politiku” Ferić, koji je pored slavnih ljudi u Americi fotografisao i noćni život ljudi sa margina. Sarađivao je sa poznatim svetskim časopisima ali je, pre svega, ponosan na svoju životnu filozofiju.
– Videćete na izložbi portrete iz njujorškog noćnog života, a oni su propraćeni nekim drugim scenama, jer sam želeo da oslikam atmosferu... Noć je zajednički faktor svih mojih fotografija. To je moj bioritam, ja sam kao Drakula.
Ferića često porede sa pariskim slikarom Tuluzom Lotrekom, a sam, na to poređenje, kaže da sa Lotrekom ima dodirnih tačaka:
– Prvo, vizuelna umetnost nam je zajednička. Lotrek je bio više crtač nego slikar, brzo je beležio neke stvari, a ja koristim aparat i još brže zabeležim događaje. Neke moje fotografije deluju kao da su slike El Greka ili Rembranta. Drugo, Lotrek je beležio noćni život Pariza i ljude na marginama, kako ih običan svet naziva, baš kao i ja. Ipak, mislim da ako živiš nešto iskreno onda ne postoje margine.
Na našu opasku da u njegovom opusu ima i šokantnih fotografija, Ferić kaže: „Ako posvetite malo više vremena tom svetu, tim ljudima, shvatite da su oni kao nestašna deca i daleko su manje opasni nego neki ludak koji ide ulicom. To je bogati svet, sa dobrim profesijama, ali su i bogati duhom. Ono što sanjaju danju – žive noću. Osim toga, svi smo mi nevini grešnici. Rođeni smo nevini, greh je indoktriniran u nas.
O tome zašto je izabrao Njujork, poznati fotograf kaže:
– Dobra stvar u Njujorku je što agonija dugo ne traje; ili izdržiš tri meseca i nastaviš dalje, ili si gotov u tri meseca pa se odseliš. Za razliku od društva na ovim prostorima gde smo mi odrasli, i gde agonija može da traje celi život pošto se „šlepaš” uz roditelje, ovog ili onog koga znaš...
Ferić smatra svoje bavljenje fotografijom umetnošću i kaže da je „umetnost stvoriti nešto gotovo ni od čega, i da je ceo život umetnost”.
– Nisam fotograf u uobičajenom smislu, ja samo želim da zabeležim nešto što je Bog stvorio. Od svega što sam uradio u prethodnih trideset godina ne mogu ništa da izdvojim kao posebno. U mom opusu fotografije se mogu smestiti u nekoliko grupa: poznati u noćnom životu, pa šokantne scene iz klubova" Mnogi bi rekli: Pa, dobro, ti samo sa homoseksualcima i ludacima imaš posla, a ja kažem, čekaj, pa slikao sam Orsona Velsa, pa Đinu Lolobriđidu, slavne ljude. U mom radu je prisutna filozofija Endija Vorhola, a ona glasi da svi mi možemo da postanemo zvezde na pet minuta. To se na mojim fotografijama i vidi. Slikam devojku koja je konobarica ali, u tom momentu dok je slikam, ona je zvezda.
– Očarao me je Orson Vels, Endi Vorhol je bio sasvim kul, Lolobriđidi sam bio ja šarmantan, a za Joko Ono nisam znao ko je iako sam sa njom pričao skoro dva sata! Ni sada ne znam o čemu, ali znam da smo oboje uživali– kaže na kraju našeg razgovora Lorenc Ferić, i dodaje još da veoma poštuje Mirka Ilića. Ili, kako kaže jednostavno: „Ilićevac sam.”
Biljana Lijeskić
[objavljeno: 16/04/2008]
