Izvor: Glas javnosti, 18.Dec.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zrna u književnoj plevi
Zoran Hr. Radisavljević, književnik i novinar, oglasio se ovih dana dvema novim knjigama, poetskom zbirkom „Veliko uvo“, čija je promocija zakazana za danas u podne u Udruženju književnika Srbije, i knjigom „Kavez zaključan iznutra“, koja je predstavljena nedavno u Srpskoj književnoj zadruzi, u izdanju „Raške škole“ iz Beograda i Centra za kulturu Gradac iz Raške, koja donosi razgovore s našim najistaknutijim >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << piscima koji su svojim delom i imenom obeležili savremenu srpsku književnu scenu.
Zašto se vaša nova knjiga zove „Kavez zaključan iznutra“?
- Kada sam dobio ponudu od prof. Miroljuba Jokovića, direktora i glavnog i odgovornog urednika izdavačke kuće „Raška škola“, da pripremim novu knjigu, morao sam da se vratim svojim starim razgovorima sa srpskim piscima. A to je kao da se vraćate starim ljubavima: ima zadovoljstva, ali i nelagode. Kada se sklapa knjiga - najvažnije je imati dobar naslov, koji otključava sve. U razgovoru sa velikim pesnikom, akademikom LJubomirom Simovićem našao sam rečenice: „Bilo bi vrlo opasno ako bi sve zemlje našeg regiona ušle u Evropsku zajednicu, a mi jedini ostali izvan nje. Bila bi to još jedna opasna izolacija, opet bismo se našli u kavezu zaključanom iznutra“. Tada mi se sve otvorilo.
U knjizi je sadržano pedeset sedam razgovora, ima li ta brojka neku simboliku?
- Ne. Ovo je godina u kojoj sam napunio pedeset sedam godina, pa sam se odlučio da iz velikog broja razgovora proberem baš pedeset sedam.
S nekim piscima imate i po više razgovora? Da li neki razgovor posebno pamtite?
- Kapor je divan, uvek lepo i zanimljivo priča. Đorđo Sladoje, s kojim, takođe, imam tri razgovora, za kratko vreme pokupio je sve književne nagrade: „Dučićevu“, Žičku hrisovulju, nagrade „Jelena Balšić“ i „Petrovdanski vijenac“. Što se drugog pitanja tiče, teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, a da ne zvuči banalno, kao ono: „sva su mi deca podjenako draga“. Možda razgovori sa Vitom Markovićem, jednim od najvećih živih srpskih pesnika, koji je skrajnut, gurnut na marginu. Oni su rađeni na starinski način: sedimo u kafani, šetamo po Kalemegdanu, družimo se, pričamo, i tako više puta. Na isti način sam razgovarao i sa Miodragom Pavlovićem, Dankom Popovićem, Petrom Pajićem, Radoslavom Vojvodićem, Slobodanom Rakitićem, Rajkom Petrovim Nogom, Milisavom Savićem, Draganom Lakićevićem...
Kako ocenjujete današnju književnu scenu u Srbiji?
- Najmlađu generaciju ne pratim dovoljno, a samo se o njima piše. Pokušavao sam da čitam njihove knjige, i prozne i pesničke, i sve to liči jedno na drugo. Nema tu literature, štampaju se nedovršena dela, stilske vežbe, pubertetski dnevnici. Ne zanima me šta se događa u nečijim spavaćim sobama, kao što me ne zanima ni pretvaranje književnosti u divlje deponije. Ima, naravno, i izuzetaka. Vladan Dobrivojević je, recimo, monaški posvećen literaturi, ali za njega niko ne zna, jer on nije deo književne estrade. Staromodan sam, ne umem da čitam roman koji nema radnju, ne uzbuđuje me pesma koja nema muziku i ritam, koja je najobičnija prozna rečenica, izlomljena, isprekidana, silovana... Pokušavam da u književnoj plevi nađem zrna koja svetle. Priču o klanovima, generacijskim podelama, zavičajnim podrškama, kumovskim vezama, prilikom objavljivanja knjiga i dodeljivanja nagrada, ostavićemo za neku drug priliku.
