Izvor: Blic, 16.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zoran Graovac - Kulturni centar Beograd
Zoran Graovac - Kulturni centar Beograd
Zamislite da slika nema površinu: zapravo da ona nestane pred vama. Ostaje ono što se zove viđenje - voljno ste upamtili šta ste zapazili. Ako to traje u vašoj svesti duže nego što je šetnja kroz galeriju, nemojte ga brisati iz glave. Umetnost oplemenjuje tek onda kada se zadrži u vama. Slike Zorana Graovca, uz malu pomoć volje, mogu se upamtiti kao metafora. Viđenje pojačava boja koja je na Graovčevim platnima i te kako bitna: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << utisak ostavljaju osunčani pejzaži dalekih predela, sočno lisnato drveće kroz koje se nazire voda.
Upečatljiva posvećenost radu: potiče i od boravka u Africi (Bocvani) gde je, kao nekada Gogen na Tahitiju, upio osećanje slobode življenja, susreo se sa nepatvorenom radošću novom danu i povratio optimizam koji je u Srbiji izgubio. Konačno, možda i shvatio zašto je Matis, mimo trenda angažovane umetnosti uslovljenog razaranjem, naslikao 'Radost življenja'! Sve su ređe prilike da naletite na izložbu koja odiše svežinom, deluje optimistički, otkriva duboku smislenost istraživanja sveta oko sebe i materijala kojima ga umetnik predstavlja.
Biografski podaci govore da je Zoran Graovac (1965, Beograd) diplomirao 1990. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku slikarstva. Magistrirao 1993. na istom fakultetu. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije od 1991. Pored slikarstva bavi se ručnom izradom papira, grafikom, mozaikom, istraživanjima u prožimanju tehnologija i umetnosti. Izlagao je na sedam samostalnih izložbi i brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Trenutno predaje na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u zvanju docenta.
Vazduh
Ivan Viripajev: 'Kiseonik', režija Tanja Mandić-Rigonat, produkcija Belef
Komad savremenog ruskog pisca Ivana Viripajeva ubedljivo je literarno štivo prepuno cinizma, lakog humora i osećajne ironije na teške teme savremenog sveta. S tim u vezi, pravo je zadovoljstvo što je Belef imao sluha da našoj javnosti predstavi neobičan način tretiranja problema savremenog sveta posredstvom opšte metafore, kiseonika kao razloga za život, ali i povoda.
Štivo ovog pisca (dramaturg je takođe Tanja Mandić-Rigonat, rediteljka predstave) u osnovi je analiza niza opštih mesta svetske baštine. Komad je, naime, realizovan kao svojevrsna parafraza sudskog procesa i međusobnog isleđivanja Saše i Saše, mladića iz unutrašnjosti i devojke iz velegrada, i njihovog različitog pogleda na svet. Počev od ubistva kao prvog u nizu mnogobrojnih grehova koje se, osim toga što je neopravdano, može posmatrati i iz sasvim suprotnog ugla. Pisac, naime, ukazuje na to da su i terorista koji je usmerio avion u Svetski trgovinski centar i baštovan koji je čisteći simsove prozora svoga gazde naišao na pramen odbačene kose jedne od raznetih radnica tog centra imali potrebu za kiseonikom. Odnosno za životom. I da su svi, sa bilo koje strane bili, uvek u pravu.
'Kiseonik', dakle, osim što je u odbrambenom grču ironizuje, ne priča priču, već analizira uočena, ali često relativizovana stanja.
Stoga je rediteljki ostalo kao veliki zadatak da dešifruje sistem pokreta i scenskih rešenja kojima će omogućiti glumcima da što bolje prepričaju tekst Viripajeva. Junaci ove priče o savremenom, Saša i Saša, dvoje su najavljivača i naratora koji samo menjaju pozicije. Srećom, dvoje vrsnih glumaca Goran Jevtić i Radmila Tomović nalazili su načina da zadate pozicije pomere korak dalje.
Ono što, ipak, ostaje potpuno nejasno jeste pitanje ambijenta. Ako se ne prepustimo sistemu slobodnih asocijacija i sasvim proizvoljnog zaključivanja, ostaje nepoznato zašto je 'Kiseonik' igran u otvorenom prostoru Kalemegdana osim ako ne zbog svežeg vazduha.
