Izvor: Politika, 15.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žmurili smo na činjenice
Moramo da kleknemo pred svoju decu, zamolimo ih za oproštaj i iskreno im kažemo šta mislimo o sebi i svojim postupcima, kaže scenarista i reditelj novog domaćeg filma "Odbačen"
Jedan od devet novih filmova koji su premijerno prikazani na nedavno održanom Prvom filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu je i "Odbačen" Miloša Radivojevića. Film je prikazan na Sopotskom festivalu, očekuju ga učešća na letnjim filmskom feštama u Herceg Novom, Vrnjačkoj Banji i Nišu, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i u inostranstvu. Scenarista i reditelj Radivojević je i profesor dramaturgije, scenarija i režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti gde je, pre četiri decenije, diplomirao u klasi profesora Aleksandra Saše Petrovića. Iako pedagog za koga studenti jednostavno kažu – izvrstan, Radivojević ne prestaje da snima filmove.
Drama "Odbačen" je njegovo trinaesto delo – ne i baksuzno, u opusu koji krase "Bube u glavi" (Medalja "Zlatni lav" na Venecijanskom festivalu 1970. godine), "Kvar", "Dečko koji obećava", "Živeti kao sav normalan svet", "Una", "Čavka", "Ni na nebu ni na zemlji"...
Glavni junak u Vašem novom filmu je bankar koji ostaje bez posla. On radi sve što nije "stigao", čini dobra i loša dela, pokušavajući da pronađe sebe. Koliko je ovo slika prosečnog Srbina danas?
Film prati životnu priču čoveka u kasnim četrdesetim godinama. To su godine kada priroda prestaje da vodi brigu o čoveku, uskraćuje mu imunitet i pušta ga niz vodu. Nevolja mog junaka je što živi u sredini koja, takođe, gubi imunitet i koja je puštena niz vodu a da bi se opstalo u tranzicionoj situaciji potrebne su radikalna promena i asketska disciplina. Moj junak je svim srcem za promenu sredine i okolnosti života, ali "ne da na sebe". On ne želi da se promeni, odnosno misli da je zakasnio; ne želi da transferiše svoje lažno osećanje slobode, boemiju, aljkavost i hedonizam. Prohujale su godine užasa u kojima je većina njegovih prijatelja profitirala u ovom ili onom smislu. On je ostao pasivan i nezainteresovan, potonuo u samosažaljenje, povukao se u mišju rupu, ispunjenu knjigama, muzikom, alkoholom... Nema novu energiju, nije u stanju da se organizuje za novi svet i novo doba.
U čemu je tragedija Vašeg junaka? On nema političkih, ekonomskih i nacionalnih problema...
Gotovo dve decenije on je imao sve te probleme i nije mogao da ih reši ili da ih se reši. Budući da je odrastao čovek, postideo se svoje nesposobnosti i nemoći da učestvuje u promeni sredine i sveta u kojem živi. Ne samo da nije mogao da pomogne sredini, prijateljima, porodici, nego je svojom nesigurnošću, neodlučnošću, dodatno pogoršao i odmogao svojoj okolini. Dakle, njegova tragedija bi, možda, bila u tome što se u teškim okolnostima pokazao kao nesposobna ništarija. A, ako je tako – a on misli o sebi tako, onda tu ne bi bilo uslova za tragediju.
U Vašem prethodnom filmu "Buđenje iz mrtvih" sin se sukobljava sa ocem i čini zločin. U "Odbačenom", junak pomaže majci i kćerki. Nešto se promenilo ili je to privid?
Junak "Buđenja" se posle fizičke smrti vraća u vlastiti život da dovrši što nije mogao "za života". Ne bih da previše uprošćavam stvari, ali naglasak je na činjenici da život nije dovoljno dug da bi se stvari dovele u izvestan sklad. Čoveku nije dovoljan samo život, potrebna mu je i vlastita smrt da bi se iskazao ili dovršio. U neka srećnija vremena, čovek je na kraju relativno dugog i kreativnog života mogao da se osvrne i vidi sebe u vlastitim predelima, da donese sud o sopstvenom putu i da mirno zaspi. Danas je to teško. Čovek razmišlja kako da smrću poboljša život, kako da se na izvestan način izvini životu. Mnogi žele što pre da odu, da prekrate muke, jer živeti danas znači neprekidno se suočavati sa činjenicom da ne možete pomoći da se stvari pomere i unaprede. Govorim, naravno, o onoj vrsti ljudi koja mene zanima i koja je, na sreću, malobrojna. Kada čovek sagleda činjenice, nema mnogo razloga za optimizam. Optimizmom mogu biti ispunjene i ozračene veoma mlade ili zaboravne osobe. Svoj lični pesimizam ne propovedam. Na filmu je to osećanje koje emituje junak i tome ne mogu da se oduprem. Nemam ništa lično protiv optimista. Stvar je u tome kako doživljavate svet u kojem živite. Kad kažem da su moji junaci pesimisti i da sam lično pesimista, ja vlastiti pesimizam ne smatram važnim. Nisam važan ja, već kakva je slika sveta u kojem živimo.
U filmu tvrdite da su tokom protekle decenije ljudi, politika, film bili lažni. Kakvi su danas?
Ogrezli smo u lažima. Ispunjeni smo njima. Laže se mnogo. Laži su odnele veliku pobedu. Kada nekome u svojoj okolini, ponekad, skrenem pažnju na to što govori ili radi; nešto nečasno ili nedostojno, ta osoba razrogači oči i ne razume šta hoću da joj kažem. Što je najzanimljivije, ta osoba je često sasvim iskrena i nevina. Mi više ne kontrolišemo svoje misli, ljudi govore šta im "slina na jezik nanese". Gledajte televiziju, film, čitajte knjige, novine, čitav taj politički galimatijas. Naravno, vrlo malo ljudi je van te zaraze. Veoma često se pogledam u ogledalu i kažem: "Miloše, šta ti to govoriš? Kako te nije sramota?" A onaj drugi Miša me gleda, ne zna šta hoću da mu kažem. Naravno, postoje bezopasne, slatke, sitne laži koje nikoga ne ugrožavaju. Divne izmišljene situacije u knjigama, filmovima, na slikama, kafanske priče i preterivanja, razgovori u dokolici. Ali, ovde se radi o lažima koje kradu, otimaju, ubijaju, lažima koje istrebljuju druge ljude, narode, vere...
Film završavate rečenicom: "Posvećeno onima koji iz 'ličnih razloga' odustaju i odlaze u prošlost i snove...". Šta se krije u ovoj posveti?
Najbolji ljudi koje znam su odustali od života. Neki su umrli, neki kao da su umrli, neki su se zavukli u mišje rupe. Najbolji su se postideli, kriju se i od drugih i od sebe, žive u prošlosti, srećniji, pišu ili sanjaju. Kad kažem da su se postideli, mislim da se nisu postideli svojih postupaka već postupaka politike, vlasti, okoline, vlastitog naroda i sveta. Dobro, možda i od svoje nemoći da utiču na procese koji vode u Katastrofu. Mislim da takvih ljudi nije malo. U civilizovanom svetu malo je primera da se najbolji odbacuju jer je to strašan gubitak za jedan narod. A, da li ste čuli da su neka stranka, grupa ili lider koji kreiraju naš život rekli: "Hajde da krenemo, da pronađemo te ljude i zamolimo ih da izađu, da nam pomognu, savetuju nas i preuzmu deo odgovornosti?" Većina ljudi na političkoj sceni ne zna da ti ljudi postoje, ili ne želi da zna.
U filmu "Buđenje iz mrtvih" rekli ste da ste kovertirali istinu, da pripadate generaciji koja nije odgovarala, već je "svojoj deci stavila revolver(e) u ruke". Može li se to ispraviti?
Može! Moramo da kleknemo pred svoju decu, zamolimo ih za oproštaj i otvoreno i iskreno im kažemo šta mislimo o sebi i svojim postupcima. Moramo da otkrijemo svoj pravi identitet koji smo dvadeset godina skrivali. Nijedan važan, veliki problem iz prošlosti nije rešen. Ni naši očevi, ni mi nismo uspeli da sprečimo Katastrofu. Polako odlazimo. Sve probleme ostavljamo mladima. Mi smo uspeli da upropastimo jedan svet, kakav-takav. Ostavljamo bedu i neizvesnost. Nema opravdanja, ne možemo reći: "Mislili smo, i želeli najbolje ali, eto, taj opaki svet nam nije dao. Ne, mora se reći: "Bili smo glupi i lenji, ponašali smo se često nečasno, žmurili smo na činjenice, bili smo kukavice, egoisti i ignoranti."
Očekuje li nas i završni deo, sada već zamišljene, trilogije?
"Buđenje iz mrtvih" i "Odbačen" su snimljeni u poslednje četiri godine i imaju neku vrstu zajedničkog okvira u glumačkom i autorskom smislu. Nedostaje treći deo te priče, koji bi trebalo da bude nešto kao epilog. Eto, to bi bila mala ostavština, vremenska kapsula sa iskrenim svedočenjem o putu koji smo prošli za ovih dvadeset godina. Nadam se da će taj filmski organizam "glava, telo" dobiti svoj "rep". Svega toga ne bi bilo bez Svetozara Cvetkovića kao glumca, pa producenta, i bez prijatelja, glumaca i autora koji su podržali, i svojim radom i dobronamernošću, pravim prijateljstvom, omogućili ove iskaze. Ne znam da li sam to zaslužio i da li to u svim ovim okolnostima nije neka uzaludna investicija...
--------------------------------------------------------------------------
Veliki hrastovi srpskog filma
Filmski ste rasli i stasavali uz Petrovića, Makavejeva, Pavlovića, Đorđevića... Kako ne ličiti na njih, kako biti svoj?
Teško, veoma teško. Vidite kakva je to pozicija. S jedne strane, morate da tražite oproštaj od mlađih a, sa druge strane, i od starijih. Pogledajte tu prokletu situaciju. Kako preuzeti odgovornost u odnosu na autore crnog talasa, jer je veoma teško biti ih dostojan. Danas je lakše napraviti mali film nego u ono vreme, ali ne zbog novca, već jevtinije tehnologije. Ali, da li smo spremni da budemo toliko hrabri, iskreni, otvoreni i često brutalni, kao što su oni bili u još gorim vremenima? Ne znam kako drugi srpski reditelji, ali ja se lično osećam veoma jadno u senci tih "velikih hrastova" srpskog filma. Ta stabla su ogromna, ljuta i njihove grane ljulja snažan vetar, dolazi zima. Osećam se malim i hladno mi je, ali nemam kuda da pobegnem. Mesto mi je tu, ispod tih krošnji. Držim u krilu saksiju iz koje raste moje malo stablo. Da li će preživeti?
--------------------------------------------------------------------------
Bioskopi će biti zatvoreni, ali neće umreti
Kakav će biti film za 20 do 30 godina?
Neće postojati u obliku u kakvom ga mi pamtimo. Bioskopi će biti zatvoreni i ti prostori korisnije upotrebljeni, ali neće umreti, živeće noću, na tajnim mestima. Neće biti lako da se uđe na ta mesta. Do ulaznica će se dolaziti teže nego do teških droga ili radioaktivnih materijala i biće skupe. Ali, ti srećnici u budućnosti će biti u prilici da dožive nešto što se retko doživljava. Imaće dvočasovni susret sa novim životom kakav nikad nisu živeli. Kada okasneli posetioci tih tajnih projekcija po mračnim prolazima i katakombama budu odlazili kućama, neće im trebati baterijske lampe. Imaće na glavi svetleće oreole.
Ivan Aranđelović
[objavljeno: 15.07.2007.]
.jpg)
