Izvor: Vostok.rs, 06.Dec.2016, 12:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin i kazna posle 150 godina
Roman Fjodora Dostojevskog o peterburškom studentu koji je ubio dve starice imao je ogroman uticaj kako na rusku, tako i na svetsku književnost i kulturu. On je još uvek plodno tlo za stvaralaštvo i filozofska traganja. Ove godine se navršava 150 godina otkako je roman prvi put objavljen.
U avgustu 1865. godine sin trgovca Gerasim Čistov, raskolnik po veroispovesti, optužen je za ubistvo sa predumišljajem. Njegove žrtve su bile dve starice – pralja i kuvarica. Ubio ih je da bi opljačkao njihovu gazdaricu. Po celom stanu su bile razbacane stvari, a iz gvozdenog sanduka su odneti zlatni ukrasi. Obe starice su ubijene sekirom.
Mnogi kritičari smatraju da je upravo taj događaj poslužio Fjodoru Dostojevskom kao osnova za roman „Zločin i kazna“.
Svetska kultura još uvek pod utiskom
Herman Hese je rekao da je autor u „Zločinu i kazni“ uspeo da prikaže celu epohu svetske istorije, a Alber Kami je priznao da su romani Dostojevskog izazvali u njemu pravi duševni potres (“soul-shaking experience”), koji je zatim prožeo sva njegova književna dela.
Roman „Zločin i kazna“ imao je velikog uticaja i na pozorište – postavljan je na scene širom Evrope, a jedna od najznačajnijih je bila predstava Pola Žinistija u pariskom „Odeonu“ 1888. godine.
Roman je imao na desetine ekranizacija. Prvi put je ekranizovan još u Ruskoj Imperiji 1909. godine. Smatra se da je drama sovjetskog reditelja Lava Kulidžanova (1969) najuspešnija ekranizacija „Zločina i kazne“.
Radnja romana se odrazila i u mnogim savremenim filmskim ostvarenjima. Posebno je Vudi Alen poznat po velikoj ljubavi prema Dostojevskom. Veoma jasne paralele sa „Zločinom i kaznom“ primetne su u filmovima „Završni udarac“ (Match Point, 2005) i „Nerazuman čovek“ (Irrational Man, 2015).
Popularni ruski pisac detektivskih priča u istorijskom kontekstu Boris Akunjin napisao je delo „F.M.“ (Fjodor Mihailovič), gde prikazuje zločin Rodiona Raskoljnikova u žanru detektivskog romana, s tim što je glavni junak islednik Porfirij Petrovič.
U Moskvi je 2016. godine postavljen na scenu mjuzikl „Zločin i kazna“, a u Londonu je roman interpretiran kao rok mjuzikl.
Portret Dostojevskog (slikar - Ilja Glazunov),1962. Foto: Pavel Balabanov / RIA Novosti
Roman rođen iz priče
Dostojevski je zbog širenja zabranjenog pisma kritičara i publiciste Visariona Belinskog proveo četiri godine na robiji u Sibiru (od 1850. do 1854). Taj period je on opisao u romanu „Zapisi iz mrtvog doma“. To životno iskustvo je veoma uticalo na ruskog pisca. On je na robiji snažno osetio bolesti svoje epohe: sveopšte siromaštvo, porast kriminala i pijanstvo, i poželeo je da ih upečatljivo odrazi u svome delu.
Međutim, uvek ga je nešto sprečavalo da pristupi realizaciji svoje stare književne zamisli. Dostojevski je stalno imao finansijskih problema, te je, da bi preživeo, morao za mali honorar da piše svoja dela na brzinu, kako bi stigao da ih završi u predviđenom roku, u skladu sa krajnje nepovoljnim uslovima ugovora. Najzad je Dostojevski 1865. ponudio Mihailu Katkovu, tadašnjem uredniku uticajnog književnog lista „Ruski vesnik“, malu priču – „psihološki izveštaj o jednom zločinu“.
Priča neprimetno prerasta u veliki roman. Dostojevski zapostavlja sve ostale književne poslove i tokom cele 1866. godine piše roman čije se nove glave postepeno objavljuju u „Ruskom vesniku“. Kako se sam Dostojevski izrazio, on je radio na romanu „kao robijaš“, tj. uopšte nije izlazio niti se pojavljivao među ljudima.
Te, 1866. godine, „Zločin i kazna“ je bio književno delo o kome se najviše govorilo u ruskim književnim krugovima.
Tri različite verzije zločina i kazne
Sačuvane su tri sveske sa rukopisima i beleškama vezanim za „Zločin i kaznu“. To su u suštini tri rukopisne redakcije romana.
One jasno svedoče o tome koliko dugo je sam Dostojevski tražio odgovor na glavno pitanje svog romana – zašto je Raskoljnikov izvršio ubistvo? Zašto je uopšte došlo do tog raskola (prezime Raskoljnikov potiče od reči „raskol“) u duši glavnog junaka? Svaka redakcija je imala različito tumačenje. U provobitnoj priči junak ubija jednu ništavnu osobu da bi njenim novcem usrećio mnogo divnih ljudi.
U drugoj redakciji Raskoljnikov je još uvek nadahnut tobožnjim humanističkim idejama, tj. želi da oslobodi svet od pohlepne i gramzive starice u korist poniženih u uvređenih, ali ta paradoksalna ideja ubistva iz ljubavi prema drugim ljudima već poprima crte vlastoljublja.
U trećoj redakciji pomenuta misao dostiže kulminaciju: Raskoljnikova upropašćuje „Napoleonova dilema“, tj. pitanje može li on da ubije i ima li pravo na to.
Dostojevski je bio u velikoj nedoumici povodom finala romana. U jednoj rukopisnoj varijanti postoji čak i beleška o tome da se Raskoljnikov odlučuje za samoubistvo.
Viktorija Drej, Ruska reč
