Izvor: Politika, 20.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločin, devojka i film
Nedavno obnavljanje „slučaja Vujasinović“ liči na scenario kriminalističkog filma. Hapšenje kamiondžije optuženog za nestanak jedne devojke, najverovatnije prvo silovane a zatim ubijene, potpuno neočekivano obnavlja „slučaj“ poznate novinarke Dade Vujasinović, koja se, po nalazima zvanične istrage, ubila pre više od sedamnaest godina, da bi u međuvremenu nezavisna istraga iznela pouzdane dokaze da je, a kao što smo svi pretpostavljali s velikom verovatnoćom, zapravo bila ubijena. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prvo će sam uhapšeni, inače višestruki silovatelj, skretati istragu o svom poslednjem zločinu na ubistvo novinarke, a onda će se, što dodatno doprinosi tom filmskom aspektu ove krajnje bizarne priče, javiti druga devojka koja je na televizijskom ekranu prepoznala dotičnog silovatelja. On je i nad njom, pre nekoliko godina, pokušao da izvrši isto nasilje, ali se predomislio i oslobodio je, jer ga je veoma podsećala na – Dadu!... Mediji sada spekulišu pitanjem kako je ovaj kriminalac povezan i upoznat s ubistvom novinarke, što naduvava senzacionalistički oblak oko slučaja, ali je bitno to da su oba svedočenja pokrenula policiju i tužilaštvo u rasvetljavanju i starog zločina.
U većini medija objavljuje se ista fotografija Dade Vujasinović: lepa, mlada (imala je svega 31 godinu kada je ubijena), provokativnog stava, kakvo je bilo i njeno pisanje u nedeljniku Duga o najopasnijim temama iz prve, ratne polovine devedesetih. Slike obnavljaju i maglovite lične uspomene na taj period, na same njene tekstove, na Dugu koju su u to doba mnogi smatrali – a, kasnije će se ispostaviti da je, s nekoliko izuzetaka kao što je bila i sama Dada, taj utisak bio pogrešan – glasnikom borbe za demokratiju, na razgovore roditelja i njihovih prijatelja i o Dugi i o ovoj smrti, za koju se još onda smatralo da nije bila rezultat samoubistva... Već sam taj kontekst ličnih uspomena na dešavanja od pre sedamnaest godina daje neku patinu ovom slučaju, stvara utisak nestvarnih, romansiranih, gotovo filmskih događaja.
Tako opet dolazimo do filmskog aspekta ubistva novinarke Dade Vujasinović. Ovog puta, međutim, taj se efekat ne odnosi na sam način kako je oživljen nerazjašnjen zločin iz prošlosti, ali ni na pomenutu maglovitost naših ličnih sećanja (ovo drugo bi, tematski i poetički, odgovaralo filmu Građanin Kejn Orsona Velsa). Ako ostanemo u domenu filmskih asocijacija, suština i sadržaj ovog zločina nalikuju na one holivudske filmove iz četrdesetih godina, o hrabrim i čestitim novinarima koji svojim pisanjem ugrožavaju svet kriminalaca povezanih s političarima. S velikom izvesnošću se očekuje da će obnovljena istraga pouzdano potvrditi ne samo to da je reč o ubistvu, već da se njegov motiv nalazi u Dadinom pisanju. Odavno je poznato da joj je pretio Željko Ražnjatović Arkan, a iz novih tekstova se saznaje da je iz stana žrtve nestala „zelena fascikla“, od koje se, navodno, nije odvajala, kao i da je pred smrt najavljivala medijsku bombu. Naslućuje se da bi sadržaj zelene fascikle mogao da bude rezultat novinarske istrage o spregama tajnih policija i kriminalnih grupa iz bivše Jugoslavije u trgovini oružjem.
Šta je u svemu ovome filmsko? Zar ne zvuči, naprotiv, bolno realno da su, dok su sluđenim narodima prodavali nacionalističku demagogiju i terali ih u rat jedne na druge, tajne policije i kriminalci sarađivali i bogatili se? Iz današnje vizure deluje nerealno (čitaj: filmski) nešto sasvim drugo: da je jedan pojedinac, odgovoran novinarski profesionalac, samo svojim pisanjem mogao da nanese toliko veliku štetu (para)državnim strukturama i interesima da su izabrali najradikalnije rešenje – zločin. Odbacujući moguću, bolesno zluradu, insinuaciju da ovakav stav implicira da se stepen novinarske hrabrosti meri životima koji su za nju položeni, ipak se mora reći da današnji mejnstrim u srpskom novinarstvu, onaj tabloidni, ne pruža povoda ni za neuporedivo blaže „sankcije“ od strane kriminalnih i srodnih grupacija. Onog novinarstva kojim se Dada bavila – „istraživačkog“ u pravom smislu tog pojma – skoro da i nema (čast izuzecima u ozbiljnim medijima), a i kada se na površinu izbace neke afere, posebno u tabloidima, spontana čitalačka reakcija nije „evo hrabrog i objektivnog izveštavanja“, već „ko i zašto spinuje ovakve vesti“. Za ovih sedamnaest godina naučili smo da ne čitamo i ne slušamo ono što se u vesti nalazi, već da naslućujemo šta iza nje stoji. Kritička javnost, i istraživačko novinarstvo kao njen deo, topi se pred naletima najnovijih, još tešnje isprepletenih i teško dokučivih ekonomsko-političkih interesa. Ponovno ispitivanje ovog zločina tako postaje, na simboličkoj ravni, i odraz u krivom ogledalu stanja u današnjem novinarstvu.
Realnost našeg društva je takva da se posle sedamnaest godina „stiču uslovi“ (naš večiti licemerni alibi) da se rasvetle okolnosti i pozadina ubistva novinarke Dade Vujasinović. Ta, niti bilo koja druga, „realnost“ odavno se više ne tiče nje same: sudbina te lepe, mlade, hrabre i odgovorne žene odavno je postala mitska građa koja, kao takva, prosto traži da bude pretočena u svojoj idealni umetnički narativ – film.
Ivan Medenica
objavljeno: 21.08.2011.
