Izvor: Blic, 16.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Životne radosti Tijane Fišić
Životne radosti Tijane Fišić
Galerija ULUS
Šaka koju slika najpre je zgrčena, potom se opušta dodirujući dirke klavira i, najzad, širom otvara da bi oslobodila drvo (kao simbol mudrosti), lestvice (kao put do nebesa), oblake, zmaja, brodove, točak… i, konačno, čoveka koji u tom prostoru pronalazi lagodnost postojanja. Upravo ta lagodnost ili lakoća suština je slikarstva beogradske umetnice Tijane Fišić.
Tijana Fišić se opredelila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za čin stvaranja koji vodi ka duhovnosti, lepoti, konačnoj ljubavi kao kruni tajne u čijom središtu nije ni ženstvenost ni muškost, već čovek. Odabravši da se kreće u sferi duhovnosti, Tijana sa svojih platana odstranjuje sve što odvajkada opterećuje čoveka, sve simbole bola, patnje, besa, ukratko, užasa koji taj isti čovek stvara oko sebe. Ona mu dodeljuje ulogu tvorca raja na zemlji i time ga izjednačuje sa Bogom što stvara čuda u vidu rebusa koje publika prepoznaje na plavetnilu neba ili mora, svejedno, jer tu prostor nije omeđen, širi se u beskonačnost univerzuma, ka neograničenom čovekovom stremljenju životu bez stresa, lepoti bez kompromisa, skladu bez uzora koji sputavaju.
Bez obzira što se Tijanino slikarstvo najlakše određuje kao metafizičko, ono ne nosi unutrašnju prazninu svojstvenu De Kiriku. Ne pleni ni 'naivom', kako bi se na prvi pogled moglo učiniti. Ono je, pre bi se moglo reći, oda radosti življenja nalik na onu koju je usred ratnog meteža slikao Matis.
Najzad, možemo se upitati zašto se slikarka opredelila za lepotu života, a ne za surovost nihilističkog pristupa svemu postojećem. Razlog je jednostavan: ono što čovek u sebi gaji, to isto vidi i oko sebe.
Čisti i nečisti
(Nemanja Rotar, Netrpeljivost, Stubovi kulture, 2006)
Junaci romana, (Srbin) Nemanja i (Nemica) Helena, pokušavaju da zanemare stvarnost (Drugog svetskog rata) i da 'žive sasvim običnim životom' zaljubljenih, u skladu sa prirodom (Bogom). Ali, njihovo venčanje uoči okupacije, slušanje Debisija tokom bombardovanja i napor da ostanu neopredeljeni, sve više liče na besmislene i nevešte pokušaje 'maskiranja strahote'. Naivni i skloni (besciljnoj) kontemplaciji, oni se čude zbog nečoveštava suseda i sunarodnika, i snalaze se, ali ne sazrevaju u 'vremenu zla'. Dok u društvu brkatog Jovana, oličenja izopačenosti epskog ideala junaštva (bez čojstva), postaje iskusan borac, Nemanja će nastojati da ostane čist (i od ideologije i od zločina), ali će se ipak pretvoriti u karikaturu nekadašnjeg svilenog intelektualca kome je bilo strano svako nasilje; njegova verna Helena će na rat i umiranje, kao u (holivudskoj) bajci, odgovoriti rađanjem (zdravog i lepog) deteta.
Ova čudna i razuđena priča o ljudima (Srbima, Nemcima, Jevrejima, Rusima) 'u zemlji zahvaćenoj ratom' sklopljena je kao mozaik od mnoštva stereotipa (na nivou likova, radnje i jezika) u okviru površnog (udžbeničkog) poznavanja epohe: karakteri su zamenjeni tipovima, događaji poznatim (literarnim i filmskim) prizorima, a misli i doživljaji, frazama i opštim mestima. Na taj način, autor briše dramatiku i iz najgroznijih epizoda, jer ne želi da evocira određenu (društveno-političku) stvarnost, već ono što je svevremeno i opšte, navodeći nas da se nostalgično setimo (prezrene) naivnosti. 'Netrpeljivost' nije istorijski roman, već romaneskna ikona (popularne) kulture i filozofije života u 20. veku.
