Izvor: Blic, 05.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u društvu bez savesti
Život u društvu bez savesti
Na Sceni 'Bojan Stupica' tog prepodneva rešavala su se dileme oko rekvizite - da li je potrebno još knjiga u polici, da li stoji dobro čiviluk na koji će Vera (Mira Karanović) okačiti Rudolfovu (Branislav Lečić) esesovsku uniformu, sve to uz Klarine (Milica Mihajlović) komentare iz invalidskih kolica...
'Ljudi su svakako sami krivi za svoju bedu', jedna je od prvih replika ovog komada Tomasa Bernharda koji režira gost iz Sarajeva >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dino Mustafić. Dramaturg ove predstave čija će premijera biti 8. oktobra je Božo Koprivica, scenografiju potpisuje Jasmina Holbus a kostimografiju Lana Cvijanović.
'Bernhard je svoj prezir prema svetu pokazivao kroz ironijsku distancu', kaže Mustafić za 'Blic' i, nakon opaske upućene rekviziteru, dodaje: 'Mislim da je potpuno u pravu kada govori da ona društva koja nemaju svoju savest, odnosno u kojima ja ta kategorija proterana i te kako su odgovorna za svoj moralni sunovrat. On stvara slike_arhiva kroz porodične odnose. Kreće od toga da je pojedinac odgovoran za ono što on suštinski jeste, kao i za ono što mu se događa. U pravu je jer, empirijski posmatrano, naša dalja i bliža prošlost nam je pokazala da smo sami sebi udesili balkanski usud ili, ako hoćete, dozvolili da nam se stvari dešavaju.'
Milica Mihajlović, koja je prethodno jedva rešila potpuno neumetnički problem sa parkiranjem, sprema se za izlazak na scenu. Reditelj joj objašnjava da je odustao od ogledala i ogledanja na sceni jer se time gubi ritam i traži da u datom trenutku svetlo bude duže fokusirano na Rudolfa a da 'pretapanje svetla' počne kad krene Milica (Klara).
'Klara je invalid u kolicima i ima relativno malo teksta u vrlo raspričanom komadu', kaže Milica Mihajlović za 'Blic'. Bernhard je, kaže Milica, gledaoca postavio u vizuru njenog lika. 'Izazov je ne predstaviti je kao žrtvu nego kao junakinju koja raspolaže ličnom snagom i uspeva da se suprotstavi drugim likovima koji su oličenje trivijalnog zla. Da se razumemo, nije ni ona oličenje dobrote, daleko od toga. Nema bezgrešnih i nema anđela, kroz nju se to najbolje vidi kao što se vidi i to da čovek, ako hoće, može i da misli i da se odupire.'
Nižu se, naizgled, mirne, jednostavne replike u kojima se, glumačkim umećem podvučeno, u drugom sloju iščitava prikriveni očaj, svojevrsna patologija, bljesak šizofrenog... Markantan lik rehabilitovanog esesovca. I replika: 'Dolazi vreme kada ćemo to ko smo (nacionalsocijalisti - prim. nov.) moći opet da pokažemo svetu. Imamo niz političara koji su bili nacionalsocijalisti.'
'Bernhardove refleksije su bile vezane za političke situacije, okolnosti kada je znatan broj zvaničnika u Austriji bio iz redova negdašnjih nacionalsocijalista. On smatra da su takva politička iskrivljenja neoprostiva i da se takvi ljudi ne mogu rehabilitovati. U pravu je. Jedan od razloga što smo želeli da postavimo ovaj komad jeste njegova puna aktuelnost. Ima mnogo analogija između onoga što je Bernhard pisao 70-ih i onoga što mi živimo na početku XXI veka, izuzetno teškog istorijskog perioda sa puno ratova, sa puno previranja, puno problema i vrlo malo smisla. A umetnost ume, može, ima i snage i načina da osvetli stvari, na svoj način ih proanalizira pa čak i anticipira', kaže Dino Mustafić.
T. Nježić
