Izvor: Politika, 30.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život sa slikarem
Cenio sam ga i voleo, kaže o decenijama rada sa Konjovićem somborski dekorater Marko Altinger
SOMBOR – Dve sobe i tavan kuće Marka i Aranke Altinger iz Sombora ispunjene su knjigama, fotografijama i dokumentacijom o Milanu Konjoviću, jednom od najpoznatijih vojvođanskih i srpskih slikara. Nimalo slučajno: somborski dekorater Marko Altinger je tri decenije svakodnevno radio ne samo za Milana Konjovića, već je uramljivao i radio paspartue za najpoznatije njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slike, čistio ih, pripremao za izložbe širom nekadašnje Jugoslavije, pravio boje po receptima i želji velikog slikara, putovao po njegovom nalogu kao pratilac vrednih dela, obilazio vojvođanske i somborske pejzaže koje je ovaj umetnik potom prenosio na svoja platna.
I dok je ovih dana somborska Galerija "Milan Konjović" proslavljala četiri decenije postojanja i rada, na Altingera, sedamdesetogodišnjeg penzionera i bliskog Konjovićevog saradnika, svi su pomalo zaboravili. To, dabome, ne umanjuje njegove emocije prema godinama provedenim sa Konjovićem, ni toplinu reči dok pokazuje svoju ličnu dokumentaciju o slikaru, dovoljnu za jedan ozbiljan dokumentacioni centar.
– Prvo je za Konjovića, još šezdesetih godina prošlog veka, radio moj rođeni brat Matija Altinger, potom je otišao u Australiju, a onda sam poslove uramljivanja slika preuzeo ja. Svako posle podne išao sam kod Konjovića. O svim slikama on je vodio evidenciju, ali često nije znao gde se nalaze. Bilo ih je svuda: u kuhinji, kupatilu, špajzu, ateljeu i okrugloj sobi. On bi napisao brojeve slike, a ja bi ih tražio i našao, ponekad je to trajalo po celu noć. S prednje strane je bila signatura, a na zadnjoj broj slike. U tome mi je pomagala ponekad i Katarina Ambrozić. Ali, neke slike nismo mogli da nađemo, bile su prodate ili su ostale u Parizu... Konjović je znao da kaže i da nije Marka nikad ne bih znao koliko sam slika naslikao. Ja sam evidentirao više od 6.700 dela – priča Altinger.
Od 1980. godine Marko Altinger, do tada zaposlen u somborskom Kulturno-propagandnom centru, prešao je i zvanično u Galeriju "Milan Konjović", mada je najviše i najčešće bio angažovan u slikarevom ateljeu. Pripremio mu je veliku izložbu u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, pa izložbe u Zrenjaninu i drugim vojvođanskim gradovima. U Sarajevo je Altinger odneo 90 Konjovićevih slika, u Zagreb je putovao 19 puta . U poslednjim slikarevim godinama, Marko je često pripremao i boje, o čemu priča:
– Svemu me je Konjović naučio pa i farbe da pravim: daj belu, crvenu, govorio bi. Krojio sam slike, preparirao platna, pripremao mu papir, platno, lesonit i hamer u poslednje vreme... A, eto, nikad umreti neću jer me Konjović i naslikao. Ostale su slike "Marko I" i "Marko II".
Iznad Markove glave u dnevnoj sobi visi slika "Krstina oluja" sa slikarevim potpisom, lični Konjovićev poklon. I još nekoliko drugih, vrednih poklona. Među njima i jedan sasvim neobičan – stari Konjovićev bicikl iz vremena pre Drugog svetskog rata. Jednog dana mi je samo rekao: "Dođi na posao pešice i vozi ga kući". Bicikl je i danas u ispravnom stanju, ja ga redovno održavam.
Marko je često odlazio i Konjovićevoj kući. Svojevremeno je preuredio sve njegove najvrednije slike koje su ostale u slikarevom posedu, na njima je naslikao i ženu Emu i ćerku Veročku.
Slikar, poreklom iz imućne somborske porodice, u mladosti sportista, istovremeno zaljubljenik u mačevanje i u golubove, najveći deo svojih dela zaveštao je Somboru ispisujući poruku : "Ove slike miljenice moje darujem rodnome gradu, one njemu jedino i pripadaju". A svom vernom prijatelju na monografiji "Povodom osamdesetogodišnjice", iz pera Irme Lang, upravnice Galerije, slikar je napisao: "Marku Altingeru oduševljenom ljubitelju slikarstva i uvek za nesebičnu pomoć, M. Konjović".
– Često sam išao i da mu tražim mesta za slikanje u Lugovo, Žarkovac, Čičove, na Bezdanski put i prema Gakovu... Imao je i novu i staru "sitroen ajkulu", a vozači su bili Antal Jegeš i kasnije Vlada Popić. Jednom ga pitam: Mogu li poneti na slikanje frulu? On kaže: Možeš. Ja sam od Sombora do Subotice svirao "Nema lepše cure od Šokice". I pili smo dudovu rakiju – priča Marko i seća se Konjovićeve rečenice "ili ja ili cigare" i činjenice da je tako, zbog rada sa slikarem, ostavio pušenje.
Godine 1991. Milan Konjović je, u 93. godini života, počeo da poboljeva, sve češće je ostajao u krevetu i više nije slikao. Dve godine kasnije, 23. septembra 1993, Marko Altinger odlazi u zasluženu penziju. Mesec dana potom, 18. oktobra, ide da obiđe slikara u postelji.
– Digao je ruku i rekao: "Marko moj". Ja sam tu veliku ruku poljubio. Uveče je umro, seća se Altinger.
Zanimljivo je da su Altingeri, skromni ljudi, sačuvali kao uspomenu čak i novčanice kojima je Konjović ponekad čašćavao Marka. Tada su za njih mogli da kupe mnogo toga, danas su to obezvređene monete. Ljubav i uspomene za prave ljude očigledno nemaju cenu.
-----------------------------------------------------------
Vatreni "zvezdaš"
Konjović je bio, kazuje Marko, vatreni "zvezdaš".
– Ponesem jednom na posao tranzistor, zbog prenosa utakmice "Zvezda" – "Barselona". Stavim tranzistor na prozor u kupatilu i slušam. Kad, Konjović kaže: Prekidamo posao, fudbal je važniji, daj ovamo taj tranzistor – seća se naš sagovornik.
Danica Radović
[objavljeno: 30.11.2006.]
.jpg)
