Izvor: Politika, 30.Dec.2012, 12:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je stariji od smrti
Od Peloponeskog rata do danas, mrtvi su se dizali na mrtve i mrtvi su na kraju odnosili pobedu nad mrtvima
Izdavačka kuća „Mono i Manjana”, u ediciji „Putevi”, objavila je novi roman Aleksandra Gatalice (1964), pod naslovom „Veliki rat”. Ovaj roman, na gotovo petsto strana, čini svojevrsnu trilogiju o događajima u 20. veku, s knjigama „Nevidljivi” i „Vek”.
Aleksandar Gatalica, autor romana „Linije života”, „Naličja”, „Kraj”, „Euripidova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smrt” i „Nevidljivi”, zbirki ciklusnih priča: „Mimikrije”, „Vek”, „Beograd za strance”, „Dijalog sa opsenama” i „Dnevnik poraženih neimara”, prevođen je na sve važnije evropske jezike, dobitnik je nekih od najuglednijih domaćih i inostranih nagrada.
Zašto ste se odlučili da romaneskno obradite upravo Prvi svetski rat?
Naprosto učinilo mi se da je u XXI veku došao čas da se baci novi i drukčiji pogled na sukob koji je označio početak XX veka. Činilo mi se da su dosadašnji srpski romani pisani mahom o vojničkoj strani Velikog rata, a moja ambicija je bila da oslikam čitavu epohu – čas kada je jedna Evropa umrla i oslobodila mesto za neku drugu. Izazov je bio veliki. Hteo sam da napišem uzbudljivo literarno delo, da predstavim sve učesnike ovog sukoba, pa junaci ovog romana nisu samo Srbi, već i pripadnici još deset naroda.
U romanu je više od 70 ličnosti, tužnih i veselih sudbina. Herojstvo se uvek ne isplati?
Tako je, svi su oni uhvaćeni u istu zamku, kao neke životinjice. Svi su mislili da do tog rata neće ni doći, ili da on neće biti tako krvav. A onda je već Cerska bitka pokazala neopisivu svirepost. Pošto su svi junaci – braća po stradanju, nije mi bilo teško da pokažem sažaljivost i prema onima „sa druge strane nišana”. Cilj mi je, štaviše, bio da od 70 junaka napravim jednog velikog, i da se on zove Veliki rat. Draško Ređep, poznavalac moje književnosti, primetio je da u njoj nema negativnog junaka, ali je ipak propustio da primeti da je jedan jedini negativni junak – Veliki rat.
U kojoj meri ste se držali istorijskih činjenica?
U punoj meri – do granice verovatnog i mogućeg. Napominjem još jednom, cilj književnosti nije da bude potpora za istoriju ili hroniku. Čitalac će primetiti da je dobra trećina knjige zasnovana na fantastici koja je zaštitni znak moje književnosti. Dvojica letača lete u nepoznatom pravcu i susreću se s neverovatnim letelicama, Crveni baron Rihthofen u predsmrtnom hropcu vidi najčudnije avione budućnosti, jedan oblačić bertolita izdvaja se sa polja iznad Ipera i prolazi pola Evrope da bi usmrtio Klaru Imenvar, ženu hemičara smrti Frica Habera, koji je taj otrov prvi upotrebio u Velikom ratu – sve to nisu istorijske činjenice, iako je prvi korak u svakom od tih fantastičnih raspleta istorijski zasnovan. To prepoznaju i vole moji čitaoci.
Stiče se utisak da su vas više zanimale sudbine ljudi, nego istorijske bitke?
Ovo nije trebalo da bude roman samo o vojnicima i vojskovođama, iako oni dominiraju. Ovo je roman o eposi, no kako ona ne može da postane junak, to mora, pars pro toto, postati mnoštvo heroja da bi, kao mreža bačena preko vremena, dala primere junaštva i stradanja, obmana i uzaludnih nada.
Pera Stanisavljević Bura bio je novinar u vreme kada se „Politika” čitala „između redova”. Kakvo je srpsko novinarstvo danas?
Srpsko novinarstvo, danas, određeno je Zakonom o novinarstvu koji ima previše članova. Mislim da je to jedini zakon koji treba da ima samo jedan član koji treba da glasi: Novinarstvo je slobodno. Priča o Peri Stanisavljeviću, novinaru „Politike”, inspirisana je „čitanjem između redova”. Danas je vreme kada su svi informisani, te se novine ne čitaju između redova, ali se prati ono čega nema, pa se po tome donose zaključci o onom što se u novinama nalazi.
Mehmed Graho, pravoslavnog porekla, zanimljivo definiše rat: „Mrtvi su se digli na mrtve”. Da li u svakom ratu mrtvi ratuju s mrtvima?
To je, čini mi se, najtačnija definicija rata. Govore o „običajima ratovanja”, što bi trebalo da znači da su ratovi nekad bili „gospodski”. Kao helenista tvrdim da nikad nije bilo tako, od Peloponeskog rata do danas mrtvi su se dizali na mrtve i mrtvi su na kraju odnosili pobedu nad mrtvima. Mi smo to u poslednjem ratu najbolje videli. „Veliki rat” pokušao je na stotinu načina da opiše smrt, iako zapravo slavi život i kao pisac nikad ne zaboravljam da je život stariji od smrti.
Hans Diter Uis, operski pevač, misli da muzika može da pomiri nacije. Šta, stvarno, može umetnost: muzika, literatura, pozorište?
Ovaj operski pevač čija je sudbina opisana spajanjem dve ratne umetničke biografije, jedan je od najvažnijih junaka „Velikog rata”. On je moj dug umetnosti koja je bila jedna od najvećih žrtava Velikog rata. Bilo je velike umetnosti, naravno, i posle Velikog rata, ali nikad više ona neće biti tako bezbrižna kao pre tog sukoba koji je mentalno i fizički bukvalno unakazio mnoge umetnike. Uporedite samo veselje jednog impresionizma pre rata, sa slikarstvom moralnih ožiljaka posleratnog ekspresionizma, i sve će biti jasno.
U Velikom ratu učestvuju i pesnik Gijom Apoliner, slikar Đorđo Kiriko, naš Dis... Kako se umetnici ponašaju u ratu?
Oni ipak više pate nego konobari, fijakeristi, jorgandžije, mehaničari točka luna-parka, čuvari u zoo-vrtu – da spomenem samo neke profesije koje sam pronašao kao zanimanja vojnika. Umetnici se uvek pitaju „zašto”, a rat, kakav je bio Veliki rat, ne nudi im odgovor. Stoga nije čudno kad citiram jednog umetnika koji kaže: „Da mi je da pronađem onaj četvrti čaval koji se zagubio na Golgoti i zabodem ga u ovaj svet...”
Feri Pizano, francuski ratni reporter, piše o srpskoj golgoti, o narodu koji je izgubio državu i krenuo u zbeg. Vek kasnije – mi smo dežurni krivci. Zašto smo postali pastorče Evrope?
Napravili smo katastrofalnu grešku i nismo shvatili da su se 1989. godine, posle pada Berlinskog zida, poslednji put u XX veku delile „demokratske legitimacije”, sa rokom važenja verovatno za veći deo XX veka. Potcenili smo demokratiju i umesto da, kao drugi, tada izvadimo tu legitimaciju, mi smo je prezreli i krenuli u rešavanje drugih pitanja, zaboravivši da ne može postojati ni jedno pitanje koje je iznad demokratije. Sada već deset godina tražimo taj „istorijski šalter”, ali on je zatvoren i bojim se da će biti zatvoren sve do nekog narednog prelomnog događaja.
Izveštaji ratnih reportera „Politike”
Građa za roman su vam bili i izveštaji ratnih reportera „Politike”?
Da, drago mi je da i na ovom mestu, u razgovoru za „Politiku”, kažem kako su mi napisi novinara „Politike” bili glavni izvor informacija za 1914. i 1915. godinu, kad su novine izlazile. Novinari su kao braća pisaca: odlični su stilisti, polemičari bez premca, pomalo preteruju, kad se mora i slažu u višem interesu. Mi smo ista krvna grupa.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 30/12/2012
