Izvor: Politika, 08.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je izvor inspiracije
Reditelj Egon Savin godinama je u vrhu pozorišne umetnosti. Brižljivo odabranim komadima koje režira, ozbiljnim i promišljenim scenskim rukopisom, rado je viđen gost na pozorišnim scenama kod nas. Protekle godine Egon Savin radio je mnogo i kvalitetno, a sudeći po najavama, u narednom periodu pozorišni "sladokusci" uživaće u njegovim umetničkim iluzijama.
Egon Savin je za svoja rediteljska ostvarenja dobio sva najznačajnija stručna priznanja i nagrade u zemlji. Njegove predstave "Tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je moralo biti" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Odumiranje" u Ateljeu 212 i "Ćeif" u Beogradskom dramskom pozorištu su pozorišni hitovi u protekloj godini.
Po oceni velikog broja glumaca, reditelja, publike, 2007. je bila Vaša pozorišna godina. Kako uspevate da održite svež i originalan rediteljski rukopis?
Naš svakodnevni život je nepresušni izvor inspiracije za rad u pozorištu. Svi smo akteri i posmatrači komedija i drama koje nam nameće život u Srbiji. Ponekad se "tragedija" i "farsa" dogode naizmenično po nekoliko puta u toku jednog dana. Pozorište je za mene način da se "sklonim" ali i da sumiram i vrednujem ono što živim.
Komad "Tako je moralo biti" govori o neostvarenoj ljubavi i neiživljenim snovima... Zašto ste insistirali na postavci ovog Nušićevog teksta?
Već u svojoj mladalačkoj drami "Tako je moralo biti" Nušić se predstavio kao naš najznačajniji dramski pisac. To što nije nastavio sa pisanjem drama i potpuno se okrenuo komediografiji, govori o neizgrađenom i sumnjivom ukusu naše malobrojne pozorišne publike u prvoj polovini dvadesetog veka. Kao pisac komedija bio je oduševljeno prihvaćen ali često zabranjivan od tadašnjih "demokratskih" vlasti. Do danas njegove komedije su ono najzabavnije u našem pozorištu. U dramama on ironično analizira ljubavni život mladih slobodoumnih žena, nezadovoljnih okovima konzervativnog patrijarhalnog braka i društva. One svoju potrebu za emancipacijom i slobodnom ljubavlju pokušavaju da ostvare u palanačkoj sredini koja obiluje spletkama, licemernošću i mržnjom. Nušićeve drame podjednako su vredne kao i njegove najsmešnije komedije. Verujem da smo predstavom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu to i dokazali.
U Ateljeu 212 režirali ste predstavu mladog autora Dušana Spasojevića "Odumiranje" koja se bavi temom savremenog srpskog sela... Problem je snažan, očigledan, prepoznatljiv. Kako ste ga pozorišno otključali?
"Odumiranje" našeg pisca najmlađe generacije Dušana Spasojevića nije samo drama o odumiranju sela. To je drama naše dece koja ne odlaze u tuđinu da bi radila i sticala ili da bi se sakrila od ratne opasnosti dezertiranjem. To je surova priča o našim sinovima i kćerima koji samo žele da prodaju sve što imaju i odu što dalje od svoje porodice. Od zla oca i od gore majke. Poželjno je negde na Zapad gde se ništa ne radi, ili na Karibe. Uostalom, njima je svejedno. Naša predstava u Ateljeu 212 je delo na koje sam ponosan jer predstavlja živo i istinito "problemsko" pozorište.
A kako ste otključali dramu "Ćeif" Mirze Fehimovića koja nosi problematiku naše posttraumatske balkanske realnosti?
"Ćeif" u Beogradskom dramskom pozorištu preispituje fenomen "politiziranja intime". Reč je o drami povratnika, ratnih izbeglica u posleratno Sarajevo. Gonjeni nostalgijom i surovom izbegličkom sudbinom u Londonu dolaze da "vrate" stan i nastave život u rodnom gradu. Otkrivaju da predrasude zaraćenih još traju i da vremenom postaju sve veće i strasnije. Mržnja je neuništiva. Podela na one koji su otišli i one koji su ostali za vreme okupacije, danas je podela na izdajnike i patriote. Jedni bez drugih ne mogu. Oni su jedni drugima razlog postojanja. Ova podela toliko je uzela maha u javnom ali i privatnom životu, da nisu više samo u mraku "izdajnici", a na svetlu "patriote". Ima nas koji smo odavno ponosni što smo "izdajnici", iako smo "patriote". "Ćeif" je predstava koja teži čistom pozorištu. Ona obiluje duhom i emotivnošću istinske igre. Publika intenzivno učestvuje i saoseća, pa se ja radujem svakom prikazivanju "Ćeifa".
Svojim komadima ne zalazite u dnevnu politiku. Koliko pozorište može da preispita našu stvarnost, odnosno da utiče na svest gledalaca?
Naravno da dnevna politika nema nikakve veze sa pozorištem. Ali politika i političari su jedina pojava koja odlučujuće utiče na naše sudbine. Političari, bez razlike, iz nekog neobjašnjivog razloga smatraju da su njihove sposobnosti i njihov naročiti dar ono što ih je dovelo u poziciju da upravljaju našim životima. Zbog te glupe uobrazilje oni su neodoljivo smešni i kao takvi inspiracija za komedijsko pozorište. Svako je pozorište politizirano ako nije jedino zabava. Ali komedija je univerzalna šifra za teatar koji se bavi politikom kao temom.
Bavite se i pedagoškim radom. Na kojim vrednostima insistirate?
Pedagogija režije je dosta kompleksan proces. Mladi koji žele da postanu reditelji, pored talenta i ogromnog rada uloženog u savladavanje zanata, moraju posedovati hrabrost, strpljenje i kulturu. Stvaranje predstave u našim uslovima je hod po žici. Zato su uspešni reditelji kod nas tako retki, a oni koji traju još ređi. U našim pozorištima se već dugo govori kako nema novih mladih reditelja, a tek svaki peti dobija šansu da debituje na nekoj od beogradskih scena. Tako naporno i zahtevno studiranje biva uzaludan trud. Mnogi mladi ljudi već godinama čekaju svoju šansu pred zatvorenim vratima teatra. Možda je među njima neki budući velikan.
[objavljeno: ]
