Izvor: Politika, 01.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je čisti horor
I moje su knjige čisti horor. Zato ih Srbi vole. – One uglavnom malo govore o meni, više o vama i čitateljima "Politike"
Vedrana Rudan, koja za sebe kaže da je "manje Vedrana, a više bela vrana", upravo je objavila svoj četvrti roman "Crnci u Firenci" koji se u našim knjižarama našao zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući "Rende". Već svojom prvom knjigom "Uho, grlo, nož" ova hrvatska spisateljica postala je sinonim za provokativno, crnohumorno i slobodno izražavanje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << očigledno i u njenoj kolumni hrvatskog "Nacionala", a u domovini je već smatraju društvenim i kulturološkim fenomenom. I u odgovorima na naša pitanja ostala je dosledna sebi, tematski i jezički. Različito se ocenjuju stavovi i posebno vulgarnost Rudanove, ali, kako nedvosmisleno potvrđuju podaci na njenom sajtu na kojem postoji 15 stranica komentara inspirisanih "likom i delom" Vedrane Rudan, stvaralaštvo "bele vrane" neprekidno provocira i izaziva.
Romani "Uho, grlo, nož" i "Ljubav na poslednji pogled" našli su publiku i u Srbiji, a evo šta je jednom prilikom o Beogradu rekla ova hrvatska spisateljica:
"Beograd je glavni grad meni nepoznate susedne zemlje i tamo se fenomenalno snalazim".
U najnovijem romanu "Crnci u Firenci" Vedrana Rudan portretiše jednu riječku porodicu u kojoj svi njeni članovi, uključujući i dva fetusa, ispovedaju, iskreno do surovosti, svoje lične uznemirujuće drame. Objavljivanje ove knjige, koja se istovremeno pojavila u Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji i Sloveniji, bio je povod za naš razgovor koji je spisateljica završila post scriptumom: "Draga Jelena, nadam se da ovaj intervju nećete shvatiti previše osobno. Volim se crno zaj......i, to sam ja. Poštujem odluku i novinara i novine da ne objavi ono što napišem ili kažem." Intervju, možda i na iznenađenje Vedrane Rudan, objavljujemo u celini. Ako izuzmemo, ponegde, tačkice...
INTERVJU
Pišete jezikom za koji mnogi misle da je vulgaran. To sigurno nije slučajno. Čemu tolike psovke?
– Junaci mojih knjiga mnogo psuju, ja manje. Moje knjige uglavnom jako malo govore o meni, više o vama i čitateljima "Politike". Pravo bi pitanje bilo zašto Vi, svi vaši, svi oko vas toliko psuju? Umesto da učine nešto. Moji likovi su robovi, usrane kukavice, bića koja popuše svaku priču koju im pričaju njihovi gospodari, nemaju muda da zapale zemlju u kojoj će vekovima ostati robovi. Umesto da Zagreb ili Beograd pretvore u veliku buktinju, likovi iz mojih knjiga koji su uglavnom Hrvati, ali bi mogli biti i Srbi ili Šveđani, psuju. Uvek je tako bilo, sirotinja psuje i tegli. Zašto bi psovali oni koji su nas pokrali? Imaju lovu, dvorce, tvornice, jahte, more, jezera, mlade kurve, ušmrkavaju kokain... Ti likovi ne osećaju potrebu da nas bednike šalju u k...c. Uostalom, zašto bi, mi smo ionako već tamo.
Kad smo već kod govora, Vaši junaci fraziraju i govore ono što se očekuje da kažu, a ne ono što zaista misle. Da li bi nešto bilo drugačije u međuljudskim odnosima da smo iskreniji?
– Iskreni su samo psihijatrijski slučajevi. Kad ih ponekad puste na slobodu ili ih ne hvataju jer su sve ludnice pune, iz njihovih usta čujemo što ljudsko biće, kad je iskreno, govori. Civilizovani ljudi, "normalni ljudi", ljudi opsednuti strahom od računa za struju, vodu, stanarinu, jako paze da ne govore ono što misle. Uostalom, povest nas je naučila da najbrže bez glave ostanu oni koji su iskreni. Doduše, u poslednje se vreme često pitam da li običan svet ne govori što misli zato jer tako želi sačuvati svoj bedni status, ili zato jer se nada da će mu sutra biti bolje ili... Treće mi se čini najbliže istini. Takozvani mali ljudi samo su veliki glupani.
Koja je uloga gorkog humora i sarkazma u vašim knjigama: depatetizacija, provokacija, buđenje čitaoca?
– Nemam pojma. Ne pišem tako da bih ugodila čitaocima nego sebi. Ni na kraj pameti mi nije da mislim kako će moje knjige "probuditi" čitatelje. Već sam rekla, većina ljudi uglavnom tvrdo spava. Uostalom, ovaj rat je pokazao da nas ni topovi nisu probudili.
Šta navodi Vaše junakinje na isti zaključak: da će im trgovanje seksualnošću najpre obezbediti materijalno blagostanje
– Pitam se pitam odakle ste izvukli ovo pitanje? Moje junakinje su žene a svaka žena zna da u ovom muškom svetu jedino p....m može dosegnuti zvezde. Kako to da vi to ne znate?
Dakle, stvari su poprilično ogoljene, ali ima li simbolike u tome da se blizanci sukobljavaju već u majčinoj utrobi, čak i po pitanju nacionalnosti?
– Moramo pojasniti vašim čitateljima ovo pitanje. U mojoj knjizi "Crnci u Firenci" dva fetusa u majčinoj utrobi svađaju se oko toga da li su Srbi ili Hrvati ili je možda jedan Srbin a drugi Hrvat. Meni je sasvim normalno da se dva fetusa koja imaju oca Srbina, a žele se roditi u Hrvatskoj, kolju oko toga što to znači biti Srbin a što Hrvat. Samo totalnim kretenima je u Hrvatskoj svejedno koje su nacije. Moji junaci nisu kreteni, to su dva pametna klinca koja će, iako su Srbi, kad se rode, biti Hrvati. Sigurna sam da bi, da su oni dva mala Hrvata u trbuhu mame Srpkinje, bili jednako praktični. Nacionalnost je ono što nas na ovim prostorima određuje. Doduše, u poslednje vreme nama Hrvatima prodaju priču kako moramo ljubiti Crnogorce. Malo sam perverzna, ne volim ljubiti narode, volim se tucati sa pojedincima, pa makar bili i Srbi.
Ta "dva pametna klinca" se još nisu rodila, a već prepričavaju reklame i televizijske emisije. Koliko televizija doprinosi mentalnoj uniformisanosti ljudi? Da li je ona naličje stvarnosti
– Ne znam da li su ljudi posebno glupi zbog televizije. Mislim da je to samo još jedna popularna laž. Naši preci nisu znali za TV pa se nikako ne bi moglo reći da su bili neki mudrijaši. Netko je izračunao da dva ili tri odsto stanovnika Zemlje drži u rukama čitav svet. Nije tako od juče. Televizija je gospodarima naših života malo pomogla, po mom sudu, malo. Moramo stalno imati na umu da smo prirodno glupi. Televizija nije naličje stvarnosti, televizija je naš jedini život. Na TV ekranima se ljudi poput nas smeju, plaču, pokazuju bele zube, j..u, raduju novoj bebi, tuguju kad im umre majka, piju pivo, svaka tri meseca kupuju novi mobitel... Kad to gledamo sigurni smo da je to život naših suseda i nas samih. Mislimo da smo zaista bića koja se raduju, pate, nadaju, napreduju... A zapravo... Svakoga dana ili odlazite na posao koji vas ne zanima ali vam omogućuje da baš ne crknete od gladi ili se nadate da ćete dobiti posao koji vas neće zanimati ali nećete crknuti od gladi. Može li nam televizija biti toliko kriva?
Kažete: "Ne kužiš da baš život piše najstrašnije priče", a čitaocu se čini da je Vaš roman isečak iz života koji živimo godinama. Šta u njemu nije strašno, i ima li tome mesta u Vašem pisanju
– Vi ste živi primer onoga o čemu govorim. "Što u njemu nije strašno?" Draga Jelena, ljudski život je čisti horor. I moje su knjige čisti horor. Zato ih Srbi vole. Mislim da je Srbinu gotovo opipljiv užitak kad pročita kako su Hrvati naj....i. Meni Hrvatici je gotovo opipljiv užitak kad osetim kako Srbi misle da oni nisu. Nemojte se ljutiti na mene, svaki majmun ima pravo na svoju bananu.
Jelena Nikolić
[objavljeno: 01.08.2006.]
