Izvor: Politika, 12.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život ispunjen glumom
Monografija o dramskoj umetnici Svetlani Bojković, dobitnici nagrade "Dobričin prsten" za životno delo u 2005. godini, biće predstavljena danas u 13 sati na Velikoj sceni Ateljea 212. Autor monografije je Ksenija Šukuljević-Marković.
Prvakinja srpskog glumišta Svetlana Bojković tokom blistave karijere, koja traje gotovo četiri decenije, ostvarila je više od 200 pozorišnih i televizijskih uloga. Za svoje scenske heroine osvojila je sva najveća pozorišna priznanja u zemlji. Uspešno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se bavi i pedagoškim radom.
O bogatom umetničkom delu Svetlane Bojković govoriće: Ksenija Šukuljević-Marković, dr Zoran T. Jovanović, Ivan Bekjarev, dr Ivana Simeonović-Ćelić, Petar Kralj, Tihomir Stanić, prof. Minja Dedić, Branko Cvejić, Milosav Buca Mirković...
Posle dužeg perioda ponovo ste u Narodnom pozorištu. Ovoga puta u svojstvu predsednika Upravnog odbora. Koji su Vaši planovi?
Iz Narodnog pozorišta u Beogradu otišla sam 1993. godine. Ovaj povratak nije moja ambicija da se vratim na tu scenu. To će se, možda, desiti, a možda i neće. U prihvatanju takve funkcije meni je najbitnije da to pozorište, u celini, što bolje funkcioniše. Ne da ja lično budem u prvom planu. Ja sam se naigrala u životu, nisam glumoman. Mislim da je tim Upravnog odbora jako dobar, da slično mislimo, da smo umetnički potkovani, da smo pošteni ali i zahtevni. Zastupam mišljenje da bi trebalo da se redovno sastajemo što, na žalost, često izostaje u beogradskim pozorištima. Nema više samoupravljanja, nema umetničkih veća, organizacija posla nije takva da ljudi od kredibiliteta prate proces rada. Smatram da treba da se napravi pregled rada, pa makar došao i Piter Bruk. I, naravno, bez cenzure u bukvalnom smislu. U beogradskim elitnim pozorištima pred publiku često izlazi sve i svašta. Reditelj dođe iz inostranstva, dobije veliki novac, odnosi se prema tom radu kao prema nekoj "tezgi", na publiku gleda sa nipodaštavanjem... Protiv sam toga. Insistiraćemo na kvalitetu predstava.
"Gospođu ministarku" ste ostvarili u Banjaluci. Ulogu Žanke Stokić osećali ste kao misiju svoje profesije. Šta je za Vas pozorište?
Ono što je najvažnije za pozorište jeste da mora da nađe put do srca gledalaca. Živimo u vremenu kada postoje razne mode. Te mode nisu nove, one su stare već pedeset i više godina. Imali smo divnog profesora koji je predavao istoriju svetske drame, i koji nam je govorio da se u pozorištu sve već desilo. Znači, nema izmišljanja stvari. Protiv sam svih nasilnih, vulgarnih osavremenjavanja klasika. To može da postoji, ali mora da se zna gde je tome mesto. Postoje razni vidovi pozorišta, ali ono što institucionalno pozorište treba da neguje jeste, upravo, to da publika koja dođe u njega doživi katarzu. Eksperimenti i nešto što se zove avangarda, što odavno ne postoji jer se sve već desilo, treba da nađu svoje mesto u garažama, pod šatorima... Tako je svuda u svetu.
Kada ste spremali Žanku, do detalja ste proučavali ponašanje dijabetičara, jer je ona bolovala od šećerne bolesti. Koji Vas je lik, takođe, "namučio"?
I ne samo to. Trudila sam se da uvedem sebe u tu situaciju koja bi bila malo univerzalnija. Kako bi se svaki umetnik koji ima svoje umetničko osetljivo osećanje sveta osećao u toj nedoličnoj, ponižavajućoj situaciji u kojoj je bila Žanka Stokić? Sve sam to obuhvatila u sebi, kuvala, varila, ispitivala, pronalazila u sebi i mislim da sam, u meri u kojoj je dozvolio taj trenutak, uspela. Volim izazov. Slično je bilo i sa ulogom Elizabete od Engleske u Šilerovoj "Mariji Stjuart" koja je, po svemu, različita od mene. Trudila sam se da proniknem u njenu žensku frustriranost, ogromnu energiju, sposobnost da vlada, da upravlja, čak i u ono što privatno ne posedujem, a to je dar političke manipulacije. Namučila sam se da savladam sebe, da kroz ta uska vrata propustim da prođu samo one stvari koje treba da prođu. To je neka moja intimna studija.
Za razliku od Žanke Stokić "Majku hrabrost" niste voleli?
Izvinjavam se svim ljubiteljima Brehta. Nisam njegov fan. To je pitanje moga ukusa, opredeljenja. To može da bude i sjajna predstava, ali to, jednostavno, nije moja estetika. Vrlo je široka lepeza mojih autora, ali moj habitus nije za Brehta, a ni on za mene. Isto ne bih uživala da igram Beketa, ali zato volim Olbija, savremene pisce raznih afiniteta. Volim sve ono gde mogu da se izrazim kao ljudsko biće.
Pozorišna godina je na izmaku. Šta ju je, po Vama, obeležilo?
Izdvojila bih tri dobre predstave u tri različita pozorišta. Ateljeu 212 dogodilo se "Odumiranje" Dušana Spasojevića, "Tako je moralo biti" Branislava Nušića Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a "Ćeif" Mirze Fehimovića Beogradskom dramskom pozorištu. Desilo se da sve tri predstave režira isti reditelj, odnosno Egon Savin.
-----------------------------------------------------------
Filmski krugovi su bili, i ostali zatvoreni
Tokom karijere ostvarili ste više od 200 uloga. Međutim, film nije Vaša "šolja čaja". Zašto?
Nisu ni mene pronašli na filmu, a nisam se ni sama pronašla. Posle deset godina profesionalnog bavljenja glumom, igrala sam prvi put u filmu "Pas koji je voleo vozove". I, što se tiče moje glume na filmu, on je jedini vredan pomena, za njega sam dobila "Zlatnu arenu" u Puli 1977. godine. Danas ima mnogo više ženskih uloga na filmu nego tada. Vreme moje mladosti pratili su partizanski filmovi, posle toga je došao takozvani crni talas. Isuviše sam urbano izgledala, a i nikada nisam bila u tom društvu. Filmski krugovi su bili zatvoreni. I ostali zatvoreni! Jedina osoba koja je uspela da istraje sve ove godine, i da bude prva dama našeg filma jeste Milena Dravić. I Neda Arnerić traje. Sve ostale glumice su imale filmska zatišja, ili su korišćene kao mlade, pa zaboravljene. Ili igraju majke, tetke, komšinice... Mi još nemamo izgrađen urbani film, a pogotovo film koji bi se bavio problemom urbane zrele žene.
-----------------------------------------------------------
Sve je kao nekad
Kažete da je naše društvo još u fazi dečijih zaraznih bolesti. Kako ih preboleti?
Ne znam kako, i ne znam kada. Ne vidim da to može da bude tako skoro. Mi smo neke istorijske faze preskočili, a to se kasnije naplaćuje. Takva nam je, valjda, sudbina. Ono što je neumoljiva istina jeste da se naš mentalitet užasno sporo menja. Ako danas čitate Nušića i njegove kolumne od pre stotinu godina videćete da se u našem mentalitetu ništa nije promenilo. U tome da se krade, podmeće, spletkari.... Ništa se, ali zaista ništa, nije promenilo. Samo je onda obim delovanja bio manji i nekako čedniji. Sve je isto. Sve je kao nekad.
[objavljeno: ]
