Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život i smrt Marine Abramović
Kada Svetlana Spajić zapeva „Oj jabuko zeleniko” i kada se binom zavijore bele zastave i zvuci sa Ozrena, teško da srce može da odoli a da i ono ne zaigra
Specijalno za „Politiku”
Mančester – Tri crna kovčega i u njima tri naizgled identične osobe. Oko kovčega pobacane friške još krvave kosti. Tri velika gladna psa se motaju oko njih, njuškaju ih i glođu. Sahrana.
Tri kovčega u tri grada u kojima je najduže živela: u Beogradu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Amsterdamu i Njujorku. Niko neće znati u kome će biti ona. Tako je Marina Abramović, neposredno pred svoj 60. rođendan, u svom testamentu utvrdila detalje svoje sahrane. Potom je nazvala Roberta Vilsona i pitala da li bi hteo da na scenu postavi njenu smrt. Slavni pozorišni reditelj joj je na to odgovorio da će to rado učiniti samo ako može da „izrežira” i njen život. Nešto više od četiri godine kasnije predstava „Život i smrt Marine Abramović” pozdravljena je ovacijama na svojoj svetskoj premijeri u subotu, 9. jula u okviru Mančesterskog internacionalnog festivala.
Ništa drugo i nije trebalo očekivati, jer tim u kome su takvi vrhunski umetnici kao što su Abramović, Vilson, muzičar Entoni i glumac Vilijam Defo teško damože da omane. Ali –očekivanja su, čini se, čak i nadmašena. Ova treća u nizu pozorišnih verzija biografije Marine Abramović (prva u režiji Čarlsa Atlasa datira još sa početka devedesetih; drugu, pod nazivom, „Biografija-Remiks” uradio je dugogodišnji Marinin prijatelj, belgijski reditelj Mišel Laub) bitno se razlikuje od prethodnih.Pre svega stoga što je koncipirana kao „opera” – komad u kome muzika i zvuk jesu važno sredstvo pripovedanja, a onda i stoga što je Abramovićeva očigledno potpuno prepustila rediteljsku palicu Vilsonu, koji je priče i detalje iz njenog života i stvaralaštva preobratio u jednu nadrealističnu bajku uz pomoć njemu svojstvene vizuelne azbuke iestetike. Uvodeći lik naratora koga maestralno tumači Vilijam Defo, biografija umetniceprvi put biva ispričana u trećem licu, i to sa puno vica, sarkazma, ograđivanja, znakova pitanja, sa često sadističkim smislom za humor. Narator je kao ličnost iz stripa – on je i Norman Osborn iZeleni vilenjak (koje Defo tumači u Spajdermenu), ali i Lizard a ponajviše Džoker koji iz gomile starih novina „iskopava” priče iz Marininog života i pripoveda ih ponekad oponašajući Marinin srpski akcenat engleskog jezika, ponekad govoreći ekstremnim američkim naglaskom.
U prvom delu ove tročasovne sage ređaju se priče i prizori iz Marininog detinjstva i mladosti: priča o mašini za pranje veša, priča o velikom nosu, o imalinu, o boravku u bolnici, o ocu i majci, o ruskom ruletu... Smenjuju se šareni slepstik prizori i muzičke numere u kojima Entoni svojim anđeoskim glasom i markantnom figurom daje notu ozbiljnosti, i svojim pesmama, kao kakvim nevidljivim nitima, plete „emotivnu mrežu” ove predstave.
Marina Abramović se pojavljuje u ulozi svoje majke. Taj lik je prisutan gotovo tokom celog prvog dela predstave, transformišući se od surove majke, prema kojoj je umetnica ceo svoj život imala veoma ambivalentan odnos, do istinske dive, da bi se u poslednjoj sceni prvog dela pojavila kao partizanka, sa belom zastavom u ruci na jednostavno sklepanom trojanskom konju – slobodni citat video rada „Heroj” posvećenog Marininom ocu.To je ujedno i jedna od najsnažnijih scena u komadu. Kada Svetlana Spajić zapeva „Oj jabuko zeleniko” i započne tradicionalni ples kome će se do kraja pesme priključiti i svi ostali akteri, i kada se binom zavijore bele zastave i zvuci sa Ozrena, teško da srce može da odoli a da i ono ne zaigra.
Za razliku od prvog dela koji se na trenutke čini pomalo razvučenim a pojedine scene predugačkim, drugi deo je možda čak za nijansu prekratak i neki važni periodi Marininog života i stvaralaštva lapidarno su samo „dotaknuti” ili čak i sasvim preskočeni.
Ali „reka” predivnih slika i božanskih nota i zvuka i dalje teče: vickasta parodija Marininog i Ulajevog susreta i rastanka na Kineskom zidu, nežni životni bol u Entonijevoj pesni „So u mojim ranama”, Marinin šarmantni pevački nastup, mala bela kuća sa prelepom Marinom u raskošnoj crvenoj haljini i pripovedačeva pesma otpevana u najboljem Tom Vejtovskom maniru... I, na kraju, krug se zatvara. Sahrana – tri naizgled identične žene u lepršavim belim haljinama vinule su se kao anđeli u nebo. Samo jedna je Marina.
Ali, Vilson svojim slobodnim i neustrašivim pristupom jednoj nesvakidašnjoj životnoj priči i vanserijskoj ličnosti, okrećući uvek iznova stvari pomalo „naglavačke”, postiže upravo ono što je svakako i najveća razlika između njegove verzije Marinine pozorišne biografije i njenih prethodnica: oslobađa je balkanskog patosa i patetike, kojima Abramovićeva često teži, i čini je razigranom, surovom, vickastom i, iako nadrealnim jezikom ispričanom, tako životnom, istinitom iuniverzalnom.
A tim koji pobeđuje – pobeđuje! U njemu je pored četiri velikana –Vilson, Abramović, Entoni, Defo – puno pravih dragulja: izvanredna Svetlana Spajić i njene „devojke”, koje svojom pesmom i glasovima ovoj predstavi daju dušu, fantastični mladi nemački glumac, Kristofer Nel, čiji falset premašuje i Entonijeve mogućnosti, Matmos – elektronski eksperimentalni duo iz Kalifornije, i Viljam Basinski koji je muzički ukomponovao i usaglasio pregršt različitih muzičkih pravaca i svakako veoma puno doprineo tome da predstava bude upravo ono čemu je Vilson težio: „Slušajte slike”.
Ako ste to propustili ovoga jula u Mančesteru – u aprilu sledeće godine „Život i smrt Marine Abramović” kreće na turneju i moći će najpre da se vidi u Teatro Real u Madridu, a potom i širom sveta. Možda se zaustavi i u Beogradu. Bilo bi lepo...
Snežana Golubović
objavljeno: 16.07.2011
