Izvor: B92, 01.Dec.2008, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život br. 2
Beogradsko dramsko pozorište, Nova scena
Autor: Ivan Viripajev
Reditelj: Ana Suša
Glumci: Milena Pavlović, Daniel Sič, Ivan Tomić
Kada nakon odgledane predstave krenete kući sa novim pogledom na svet, i dobijete mnoge zadatke za razmišljanje, onda je, po meni, predstava i više nego uspela.
Ova predstava nije za široku narodnu masu, ovo je egzistencijalna drama za jake individue. Nisam mogla, a da se ne zapitam nakon ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ODLIČNOG dela, zašto su sve bolje predstave u našoj zemlji toliko marginalizovane, a zašto se popularizuju one sa laganom, veselom ili vulgarnom tematikom? O odgovoru nisam morala dugo da razmišljam, setivši se rečenice jedne glumice koja čezne da igra u dobrim, a ne u samo u komercijalnim predstavama.
I ova drama Ivana Viripajeva, ruskog savremenog dramaturga u večitoj potrazi za smislom, poziva na unutrašnje putovanje i razmišljanje o našim životnim načelima. Viripajev neumorno preispituje mnoge društvene koncepcije u koje smo apriori uljuljkani. On se ne zaustavlja ovde, niti se libi da nas povede u razmišljanje čak i o onim principima u koje duboko verujemo.
Predstava je jako zanimljivo koncipirana - pored tri glumca, u ulogama proroka Jovana, Boga Arkadija Iljiča i žene Lotove ili Antonine Velikanove, "glavni lik drame je tekst", kako kaže sam Viripajev. Publika ima priliku da pored glumaca paralelno posmatra i projekciju na platnu, gde nas naratori uvode u scene na vrlo kreativno osmišljen način. Režija je odlična, glumci fenomenalni, a likovi toliko slojeviti, zabavni i autentični, da publiku vešto vode kroz razna osećanja i psihološka stanja – od tenzije, napetosti, zbunjenosti i šoka, pa do gromkog smeha i do suza.
Ne mogu, a da ne primetim u drami idejne aluzije na Šekspirova dela. Antonina se na početku svog izlaganja obraća publici da je odlučila da napiše nešto za pozorište, "zbog one Šekspirove: 'Čitav svet je pozorište, a ljudi u njemu glumci'. Shvatila sam šta to znači, nadam se da će moju predstavu o tome deliti i publika. " Šekspir je jedan od mnogih, kao i jedan od najboljih pisaca koji su se bavili istinom ljudske duše. On je uvek ukazivao na nove mogućnosti i nove načine života. Mnogi pisci su krenuli njegovim putem i pozivaju se na njega u svojim delima. Ivan Viripajev je jedan od njih. Poput Šekspira, i Viripajev želi da pošalje poruku da uvek postoje oni koji prihvataju, podržavaju i predaju se destruktivnom sistemu, kao i oni koji to ne rade. On piše na satiričan i beskrajno duhovit način o individuama koje žive drugačije, koje nisu tipične i koje imaju sposobnost da duboko poniru u suštinu stvari i da postavljaju pitanja o smislu, kao i o sebi samima. Želi da nas probudi i natera da se zapitamo o verodostojnosti uspostavljenih životnih šablona i sistema vrednosti u koje poniremo rođenjem u određenoj kulturi.
Viripajev se malo poigrao pogledima na svet racionalnih i mentalno bolesnih, gde duševni bolesnici, a ovom slučaju Antonina Velikanova, neumorno traže smisao, ispituju svoja unutrašnja stanja, vode unutrašnje monologe i žele da saznaju da li postoji "još nešto". Svemoćni Bog, u ulozi njenog doktora Arkadija Iliča, stalno negativno odgovara na njena poimanja, oponira svoju i tuđu egzistenciju, a povrh svega, briše sve smisaone predstave iz njene memorije, svodi je na minimum postojanja. Odnos lekara i pacijenta neodoljivo podseća na lik Septumusa iz romana "Gospođa Dalovej" Virdžinije Vulf, koja se i sama veoma često pozivala na Šekspira u svojim romanima. Kao i ona, i Ivan Viripajev je želeo da pokaže da nešto nije u redu sa sistemom i poretkom stvari kada u njemu budnost uma i dubina emocija nedostaje 'zdravoj osobi', a pripada duševno oboleloj. Bez obzira na to što je Antonina Velikanova bolesna osoba, publika je nepopravljivo na njenoj strani, jer oseća iskonsku patnju i mučenje visoko inteligentne individue, bivše profesorke matematike, koja žudi da dokuči srž postojanja svega.
Pored humoristične uloge Boga Arkadija Iliča, i uloga proroka Jovana je apsolutno duhovita, linčevski apsurdna i beskrajno duboka. Prorok Jovan sa svojom malom harmonikom viri iz televizora i ima potpuno autentične nastupe između scena. Kako i sam Viripajev kaže, u tekst su ubačeni kratki komični stihovi, takozvani kupleti proroka Jovana koje "treba izvoditi između scena, da bi zabavili publiku, jer, u suprotnom, ovaj tekst koji ima dosta elementa tragičnog, može delovati preteško".
Predstava je počela Šekspirovim citatom, a i završava se šekspirovskom porukom - ne treba se bojati vreline sunca. U pretposlednjoj sceni, kada Antonina i Arkadije Ilič bukvalno sedaju u rakete da bi poleteli na sunce, prorok Jovan peva svoj poslednji i najkomičniji kuplet, o prvoj ruskoj ženi-kosmonautu, i pre nego što i on poleti, poručuje svima nama:
'Leti kud hoćeš
Ali samo
Sa svog kosmodroma
U svojoj raketi
I za svoj račun.'
U apsolutnoj zbunjenosti od apsurdno-smisaonih ideja koje su Viripajevu pale na pamet dok je pisao ovu dramu i brišući suze od smeha, publika je gromko aplaudirala glumcima koji se nisu štedeli u toku predstave.
Kakvi su moji utisci nakon gledanja ove drame? Rekla bih, pomešani – bila sam ushićena, zbunjena slojevitošću dela, raspoložena zbog ogromne količine smeha i zatečena mnogim ozbiljnim pitanjima koje je autor postavio. Viripajev nas, baš kao i Šekspir mnogo pre njega, na jedan duhovit način poziva da sednemo u metaforičku raketu i odvažimo se da poletimo do užarenog sunca, tj. do smisla našeg postojanja.
