Izvor: Politika, 08.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo vreme bez smeha
Pozorište je refleks svog vremena, ono je suspregnuto, sakuplja sve što su naši podsvesni životi i onda ih transponuje
Sarajlija po rođenju, ali i po prvom poljupcu, po životu i radu, Dino Mustafić sa samo 37 godina ima zavidnu biografiju. Večeras će beogradska publika videti njegovu prvu režiju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na sceni Teatra "Bojan Stupica" igra se komad Tomasa Bernharda "Pred penzijom".
Završavao je probe i istovremeno prihvatio da bude, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako kaže, v. d. Arabala, odnosno predsednik žirija 40. Bitefa. Već 15. oktobra pa do kraja meseca u Sarajevu brinuće o Internacionalnom pozorišnom festivalu MESS čiji je direktor nekoliko godina. Ima diplome dva fakulteta, Akademije umetnosti i Filozofskog fakulteta, stotinak pozorišnih režija, od onih prema tekstovima Sartra, Joneska, Mrožeka, Šekspira; režirao je i operu "Kavalerija rustikana" Pjetra Maskanjija i operetu "Europa" kompozitora Nigela Osborna. Autor je brojnih emisija i filmova svih žanrova na televiziji... Film "Remake" prikazan je na više od 40 festivala (naravno, i na Festu), osvojio brojne nagrade.
● Jedan ste od izuzetno obaveštenih pozorišnih ljudi. Kako sada, posle 40. Bitefa, a u susret MESS-u, ocenjujete ovaj naš teatar u regionu?
– Mislim da, u određenoj meri, na tehnološkom i organizacijskom planu prilično zaostaje za evropskim teatrom u infrastrukturi, bogatstvu, raskoši i budžetu predstava. Međutim, mislim da su se neke zemlje poput Mađarske, Bugarske i Rumunije mnogo bolje snašle u tom tranzicijskom modelu nego naš teatar, koji je i dalje institucionalni, repertoarski, konvencionalan, a sve manje autorski. Sve je više predstava stavljenih ziheraški na repertoar kako bi, pre svega, zabavile publiku. Jako se malo vodi računa o onome što se zove umetnost u pozorištu, uprave više brinu o blagajni i broju premijera.
Beograd je nešto drugo. Određene kuće kao JDP, Atelje 212 i Beogradsko dramsko pozorište vode računa da na repertoar stave klasiku, daju rediteljima šansu da preispituju svoje estetike, ima dosta iskoraka, novih tendencija i dramaturgija... Ali, nacionalne pozorišne kuće, kojih ima još samo u Hrvatskoj, Srbiji i Bosni još funkcionišu po onom austrougarskom modelu da su pod istim krovom Drama, Opera i Balet. Slovenci i Makedonci su to razdvojili i pokazalo se mnogo funkcionalnijim. Govorim iz iskustva, jer sam nekoliko godina bio i direktor Drame u Sarajevu, i takav model je zaista prevaziđen, težak za održavanje. Budućnost pozorišta je u neformalnim pozorišnim trupama.
● Kako objašnjavate da je smeh gotovo proteran iz pozorišta, osim ako nije reč o crnohumornim predstavama, retke su komedije, nekako je mnogo predstava o zlu u nama, zlu oko nas...?
– Mislim da živimo vreme u kojem je teško nasmejati se! Pozorište je refleks svog vremena, ono je suspregnuto, kondenzovano, sakuplja sve što su naši podsvesni, iracionalni životi i onda ih transponuje. Poslednjih godina i sam sam se, baveći se temama kojima se bavi Bernhard, pitao, i pitao: "Zašto"? Zar ti nije više dosta rata, bede, kad ćeš se od toga distancirati? Međutim, to je očigledno vrsta duševnih ožiljaka, intimne isfrustriranosti, toliko da ne mogu da uhvatim dah slobode. Slobode, ne u njenom apstraktnom smislu, već odgovornosti za ono što čovek jeste, slobode u kojoj je tolerantan odnos prema različitosti, prema drugačijem, nešto što smo na ovim prostorima izgubili kao vrednosnu kategoriju. Dugo vremena živimo u ekstremnim isključivostima, u raznim udaljenim polovima u kojima imate samo "pod" i "antipod", a ništa između, gde se odvija normalnost života. Postoji duhovita misao koju volim da citiram, a čuo sam je tokom svih ovih balkanskih nesreća. Nekad sam mislio da je narod koji gleda samo fudbal glup, a sada kažem: "Blago narodu koji govori samo o fudbalu, frizuri i vremenu!" Jer, mi govorimo samo o politici. Jedino sve znamo o političarima, oni su "zvezde".
● Nesporna je veza umetnosti i politike. Vaš film "Remake", odnosno Vas su, jednom, nazvali "srbomrscem", pa srbofobičarem?
– Dobio sam mnogo etiketa u životu! Od toga da sam "jugonostalgičar", pa i ovo što ste rekli, ali to znači da otvaram tabuizirane teme, one koje se obično izbegavaju jer podrazumevaju suočavanje sa samim sobom. Treba mnogo moralne snage, suočavanja sa bliskom i daljom prošlošću, jer umetnost je u funkciji katarzičnosti. Moje predstave i filmovi su dobijali određene etikete, zavisno od recepcije gledališta. A ono što me je tešilo to je da su dolazile iz desničarskih, konzervativnih krugova, a ne od umetnika, ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo. Tako se dogodilo da je moj film "Remake" prikazan na Festu dva dana pre nego što je ubijen premijer Zoran Đinđić! Na žalost, film govori o, i, ponovo ispričanoj priči, film je o prijateljstvu, inspirisan istinitim događajem. Osvojio je nagrade po svetu i nagradu za "razvijanje tolerancije". Čovek ne može da bude apolitičan.
-----------------------------------------------------------
Volim se vraćati Sarajevu
Izbor teksta, teme, već je po sebi opredeljenje. Kad režiram Bernharda, znači da režiram antinacistički komad. U mojoj porodičnoj tradiciji, u svetonazoru i političkom opredeljenju jeste antinacionalizam, antinacizam. Imao sam 22 godine kad je počeo rat u Sarajevu i sve vreme sam se borio protiv bilo kakvog oblika diskriminacije, netolerancije. Rehabilitacija pravih vrednosti je moja misija u umetnosti. Ipak, Sarajevo je posle svega što se dogodilo otvoreni grad u kojem ćete sresti mešovite brakove, na festivale dolaze umetnici iz Beograda, Zagreba, Makedonije, Slovenije... Posle svih užasa, sačuvan je duh zajedničkog života, doduše narušen. To je grad u kojem, kad reditelj napravi podelu, vidite glumce raznih vera i nacionalnosti. Zato se volim vraćati Sarajevu.
-----------------------------------------------------------
Majstori glume
U komadu "Pred penzijom" Tomasa Bernharda u Teatru "Bojan Stupica" igraju Branislav Lečić, Mirjana Karanović i Milica Mihajlović. Ovog pisca nije potrebno posebno predstavljati jer ne samo beogradska već i festivalska publika u zemlji zna za njegov "Trg heroja" u režiji Dejana Mijača sa repertoara Ateljea 212. Tomas Bernhard (1931–1989), pisac pod uticajem Beketovog pozorišta apsurda, književnik je čiji se opus fokusirao na kritiku malograđanštine, posebno u periodu nacional-socijalističkog totalitarizma. Radnja komada se događa u bizarnoj porodici u kojoj bivši nacista (Branislav Lečić) tajno slavi 7. oktobar, Himlerov rođendan. Nacista, sakriven u podrumu, doživljava da mnogo godina posle Drugog svetskog rata postane čak ugledni građanin. Dramaturg je Boža Koprivica, kostimograf Lana Cvijanović, scenograf Jasmina Holbus a kompozitor Anja Đorđević.
Mirjana Radošević
[objavljeno: 08.10.2006.]
