Izvor: Vesti-online.com, 01.Mar.2016, 09:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u mraku i moralnom blatu
U beogradskom Zvezdara teatru publici je predstavljena predstava "Čorba od kanarinca" Miloša Radovića u režiji Staše Koprivice i sa Minom Lazarević i Ljubomirom Bandovićem u glavnim ulogama.
Po rečima Dušana Kovačevića, direktora ovog teatra, to je poseban dan u istoriji srpskog pozorišta. Predstava je simultano prevedena na znakovni jezik kako bi mogli da je prate i oni koji ne čuju. Za glumca Ljubomira Bandovića, ovo je imalo poseban značaj jer je i sam gluv na >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << jedno uho.
- Lično sam zainteresovan i upleten u ovu priču. Od šeste godine, greškom lekara, ostao sam delimično bez sluha. Čujem samo na desno uho, vidi se to i po meni. Davnašnja mi je želja da naučim znakovni jezik, koji će mi omogućiti da budem bliži sa onima kojima pripadam. Pored bezbroj stvari koje nas, kao ljude, razjedinjuju, postoji i nešto jedinstveno, što nas sve spaja - potreba i glad za umetnošću. To je jedna od najelementarnijih čovekovih gladi pored potrebe za vazduhom, vodom, hranom - kaže Bandović.
Koliko glad za umetnošću i kulturom osećate van pozorišta?
- Osećam je na svakom koraku, svuda. Ljudi imaju želju da se kultura i umetnost bar nađu na meniju. Ali, ni na jednom meniju u ovoj državi toga nema. Mi, umetnici, smo ljudi bez ikakve i ičije podrške. Potrebno je da na državnom nivou postoji strategija i sistem, jer umetnost i kultura su nešto što daje smisao svemu. Nije umetnost izaći negde i srbovati, već očistiti svoje dvorište, pomoći starom komšiji da donese cegere sa pijace... Umeti živeti je najveća umetnost.
- Ponekad se okupimo, napravimo bogatu trpezu, da bismo se najeli umetnosti i zadovoljili nasušnu potrebu za njom. Ali, to nije dovoljno. Večera sa prodicom ili prijateljima je ritual koji nešto znači - preko hrane se ne psuje. Energija koju u sebe unosimo je umetnost - kaže popularni glumac.
A koliko su umetnost rijaliti programi i sve ono čime nas bombarduje svakodnevica?
- Mnogo me to boli, ne zbog onih koji nas bombarduju, već zbog onih koji to trpe. Ljudi zaboravljaju da je daljinski u njihovim rukama, ali nemaju snage da ga upotrebe. Treba nam snage da uobličimo svoje živote, pa nam neće faliti da gledamo u tuđe, da kopamo po tuđim životima, nećemo imati potrebu da u tri ujutru gledamo na televiziji nekoga kako spava. Rijaliti programi su obične javne kuće! Nije to nešto što smo mi izmislili. Mi smo ih olako prihvatili, a to olako me najviše boli. Zbog nenegovanja umetnosti i kulture, počeli smo da gubimo identitet i da ličimo na svo blato ovog sveta.
Imate li recept kako se izvući iz blata?
- Postoje divne stvari kojima su nas bake učile. Kad je čoveku teško, kad ne zna gde će, šta će i kako dalje, treba da se okrene i pogleda oko sebe. Uvek ima teže i gore! Medijski mrak i moralno blato u kojem živimo, nisu ni prići životnim tegobama kroz koje prolaze ljudi u nekim državama koje doživljavaju "demokratiju" u obliku kasetnih bombi. Oni moraju da beže, traže utočište i gde će da prespavaju. Tek onda dolazi ona viša instanca života.
Nastavak na Vesti-online.com...
