Izvor: Politika, 16.Nov.2013, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u društvu licemerja
Nisam marksista i ne mislim da prvo dolazi baza pa nadgradnja. Mislim da duhovna baza proizvodi ekonomsku bedu. A ne obrnuto.
Reditelj Gorčin Stojanović režira „Gospođu Olgu“ Milutina Bojića na sceni Narodnog pozorišta u Somboru, a premijera je u subotu, 23. novembra. Nepravedno zaboravljeni Milutin Bojić, učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, svoju dramu „Gospođa Olga” napisao je 1914. godine u svojoj 23. godini. „Gospođa Olga“ je priča o neobičnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljubavnom trouglu, odnosno porodici koju izdržava očeva ljubavnica. Stojanović je uradio i scenografiju, a kostime Lana Cvijanović,
U glumačkoj ekipi su: Saša Torlaković, Tatjana Šanta Torlaković, Branislav Jerković, Ivana V. Jovanović, Marija Bergam i Milijana Makević.
Koliko je ova priča aktuelna danas i zašto je radite baš u Somboru?
Reč je o odličnom pozorišnom delu, a takvi su uvek aktuelni. Ono je i dubinski uvid u psihološko u čoveku. Napisano je u trenutku kad su Frojdova otkrića dnevna vest, a ne nešto što je nama poznato 100 godina. To je i socijalna drama koja govori o nečemu što se sada dešava: o osiromašenju stubova društva. Ovde se govori o visokoj srednjoj klasi, i o tome kako se psihološki mehanizam osiromašenja odražava na život cele porodice. Ono što nas zadivljuje na probama jeste to do koje mere je reč o zrelom piscu, a zna se da je Bojić imao tek 22–23 godine kada je ovo delo napisao. Na kraju krajeva, tri-četiri godine posle nastanka ovog dela Bojić je bio pokojnik, sa četiri toma sabranih dela. Reč je, dakle, o raskošnom talentu. A radim ga baš u Somboru, zato što je to sredina koja prepoznaje potrebu za stalnim preispitivanjem osnova građanskog društva.
Iako je Jovan Hristić „Gospođu Olgu” kvalifikovao kao najbolju srpsku građansku dramu ikada napisanu, ovo delo je retko izvođeno u proteklom periodu. Slučajno ili ne?
Da, moj profesor Hristić je isticao ovu dramu, i nije on jedini. Ima tome nekoliko razloga. Mi smo tih četrdesetak godina, živeći u komunizmu, socijalizmu, titoizmu zaboravili ono što je građanski život. Pa i ono što je građanski moral, koji ima svoju pozitivnu i negativnu stranu. Građanski moral je uvek otpisivan kao nešto negativno i samo po sebi isključivo licemerno. On to, naravno, jeste, ali isto tako postoji i nešto što su građanske vrednosti. Pa i Nušić bolje „radi” danas nego što je pre 30–40 godina, kada je bio svođen na mentalitetsko. Srbija je po javnom i građanskom životu sličnija sebi od pre 100 godina nego od pre 30 godina, kao što se da videti u knjigama Dubravke Stojanović, poput „Kaldrme i asfalta“, recimo.
Ova cinična Bojićeva „komedija” o našim naravima progovara o građanskom društvu i njegovom jezgru. Šta se desilo sa građanskim društvom u Srbiji?
Hajde da bacimo pogled unazad, do Berlinskog kongresa, na primer, i doba kada nastaje evropsko građansko društvo u nas. Istorijski gledano, to građansko društvo nikada nije čestito nastalo, a stalno je bilo uništavano. Jer ono što bi trebalo da bude osnova građanskog društva, a to je čestitost, etička ispravnost, kod nas je uvek bilo uprljano raznim političkim, socijalnim, demografskim, ekonomskim uplivima. Stoga je reč je o krhkoj stvari, neprestano destruiranoj. Tako je i danas. Povrh svega, u ovom času, svuda imate osećanje da postoji ogromna duhovna kriza. Možda je ona permanentna, možda to i nije kriza. Možda smo naprosto ušli u doba u kojem je duhovni život, pa i etički principi, sveden na egzotiku, kao stari plemeniti zanati. Kao kada odete u Sarajevo, na Baščaršiju, u Kujundžilu: sve je manje kujundžija i čekića, sve manje ručno napravljenih ibrika i džezvi, a sve više štancovanih industrijskih zamena iz Turske.
„Gospođa Olga” priča o novcu bez kojeg se ne može?
Bojić ima ibzenovski uvid u strukturu društva, a to se veoma tiče situacije u čijoj je osnovi novac u kapitalističkom sistemu proizvodnje i, što je važnije i neodvojivo – mišljenja. S druge strane, Bojićev pogled u ljudsku prirodu je strindbergovski, pesimističan, on je zagledan u tamne strane naših bića. „Gospođa Olga” na scenu izvodi preplet između dubinskog psihološkog uvida u duhovnu korupciju i socijalne propasti uslovljene odsustvom čestitosti. U osnovi svega je ideja da se do imetka može stići na najbrži i najkraći način. Ona je potpuno u dosluhu sa vremenom u kojem živimo.
Kakva je slika srpskog društva danas?
Živimo u društvu sazdanom na licemerju. Ako je, na primer, potrebno da sačekate da neko umre pa da ga, odahnuvši jer vam više ne može ništa, sa radošću sahranite, sve jednako žaleći ga, onda je to licemerna dubinska slika srpskog društva. Onda naša kriza nije pitanje nemanja novca i svesti gde uložiti i to malo novca koje ima, a tu mislim, dakako, na vlastodršce. Ako zaista živimo u svetu u kojem bi Don Žuanova ironična pohvala licemerju bila naša himna, onda je to vreme koje će proizvesti, ako se tome ne odupremo, još veću duhovnu bedu. Nisam marksista i ne mislim da prvo dolazi baza pa nadgradnja. Mislim da duhovna baza proizvodi ekonomsku bedu. A ne obrnuto.
Važite za antropološkog pesimistu, skeptika?
Pa rođen sam na Svetog Tomu, 19. oktobra. Nisam verujuća osoba, ali imam poštovanje prema nekome ko ne veruje dok se ne uveri. Za mene je Karavađova slika nevernog Tome koji gura prste u Hristovu ranu, koju mu je napravio rimski vojnik, slika savremenog duha skepse koji ima potrebu, ako hoćete, i za empirijskim, naučnim uvidom. Lako je vernicima i ateistima, oni imaju institucije kojima mogu da se obrate ili koje žele da ukinu, ali nama agnosticima nije lako zato što vidimo stvari, a nadu moramo pronalaziti u samima sebi i najbližem drugom. Što možda i nije loše, zapravo – osuđeni smo na ljubav.
Da li novca u kulturi zaista nema ili politika određuje prioritete u kulturi?
Sećam se kada je aktuelni ministar kulture, sa kojim sam se tu slagao, govorio kako se novac arči, pa se ondašnji ministar kulture bunio protiv tih reči. Slažem se, i mislim da se i dalje arči to malo novca što ga ima, ali to ne znači da ga uistinu i ima, jer 0,62 je statistička greška. Dakle, odgovor nije „ili-ili“, nego „i-i“: novac se pogrešno usmerava i nema ga onoliko koliko to naša kultura zaslužuje. Kultura je prioritet jednog društva, ulaganje u kulturu je ulaganje u budućnost. Pod uslovom da nas budućnost zanima.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 17.11.2013
