Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo teror politike
Mi smo društvo i kultura stalnog počinjanja iz početka koje u najboljem slučaju poraste do adolescencije i taman kada treba da sazri i uđe u ozbiljne i zrele godine, opet se vratimo u prenatalni period, kaže rediteljka Anja Suša
O, ko će ovaj umor da utaži
Kad sam lišen svega što donosi san?
Kada mi muku dana noć ne blaži,
Te ja ne znam šta je gore – noć ili dan?
(V. Šekspir, Sonet XXVIII)
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Rediteljka Anja Suša, selektorka Bitefa i direktorka Malog pozorišta „Duško Radović”, u neposrednom komšiluku, odnosno Dečjem kulturnom centru Beograda, postavlja predstavu „U senci Hamleta” u adaptaciji švedske dramaturškinje Irene Kraus. Premijera je u nedelju uveče, u 20 časova. Za razliku od Šekspirovog, ovaj Hamlet se nalazi na samom pragu sveta odraslih koji je za njega nepoznata i neprohodna teritorija. Upravo zato, predstava Anje Suše počiva na pitanjima: Da li taj prag treba preći ili ne? Da li je opstanak na bezbednoj strani, strani detinjstva, uopšte moguć? Da li danas postoji bezbedna strana?
„Hamlet” Anje Suše je namenjen mladoj publici – onoj koja se još dvoumi oko pozorišta. Predstava može biti dobar model komunikacije tradicionalnog dramskog štiva sa savremenom publikom, ali i most koji će, na trenutak, spojiti decu i odrasle, i pomoći im da se jasnije vide u svetu prepunom podlosti, surovosti, tuge...
– Dečji kulturni centar Beograda pokreće pozorišnu produkciju. Na poziv Olivere Ježine počela sam da radim predstavu „U senci Hamleta” u adaptaciji Irene Kraus, koja je ekspert za transponovanje klasike za ovu vrstu publike: za decu i mlade. Originalni Šekspirov „Hamlet” dodiruje neprolazne i neuralgične tačke svih društava, od vremena kada je nastao do danas. Videla sam tokom karijere mnogo dobrih pozorišnih verzija ovog Šekspirovog komada. Pre nekoliko sezona, dobila sam ponudu od Belefa da postavim „Hamleta”. Nisam se tada opredelila za taj tekst, jer mi je „Hamlet” Nikolasa Štemana bio suviše svež, i jer sam smatrala da u tom trenutku ne bih mogla da dodam ništa posebno originalno. Međutim, ovoga puta sam odlučila da prihvatim izazov. Moje uverenje jeste da je mlada publika jako zahtevna, da traži poseban pozorišni repertoar i posebnu vrstu pristupa.
Često izgovarate rečenicu: „Posvetite više pažnje deci i mladima.” Kakva je pozicija dečjeg pozorišta u ovom trenutku?
Razlika između naše sredine i drugih država je upravo u tome što je kod nas kultura za decu i mlade apsolutno poslednja rupa na svirali, nasuprot drugim razvijenim društvima koja su napravila drugačije prioritete. Na surov i brutalan način smo gurnuti na tržište, uz to imamo najniže cene karata, najmanje kapacitete gledališta. Mi u „Radoviću”, recimo, igramo čak sedam predstava za auditorijum između 50 i 100 gledalaca. U tom smislu je jasno da bi situacija trebalo da bude obrnuta, da dobijamo veće donacije da bismo zadržali ono što je elitna kultura za decu, a ne da budemo primorani da se bavimo jeftinim populističkim i zabavljačkim pozorištem. Naravno, da uvek možete da postavite „Ben Tena”, ili „Gormite”... Najlakše je proizvoditi sadržaje koji lako stižu do publike i vrlo se dobro povezuju sa aktuelnim ukusima, ali mislim da to nije rešenje, već problem.
Veliki deo savremenog pozorišta je posvećen savremenom plesu. Tokom dva mandata, koliko ste na čelu „Radovića”, pokušali ste to da primenite u pozorište za decu i mlade. Na kakav ste odjek naišli?
Moja ideja je bila da publici u „Radoviću” približim tendencije koje postoje u svim vrstama pozorišta. Ne mislim da su deca izolovana od sveta u kojem žive. Sa druge strane, baveći se pozorištem za decu i mlade na ozbiljan i odgovoran način, u stvari činite veliku uslugu društvu, obraćajući se onima koji su u procesu odrastanja, formiranju identiteta. Na taj način, zapravo, pravite bolje građane ove zemlje. To je važan društveni, umetnički, ali, u izvesnom smislu, i politički projekat, jer konkretno pozorišta za decu najviše putuju. Zvuči paradoksalno, ali je tako: „Radović” dobija veću pažnju u međunarodnim okvirima, nego u lokalnoj sredini. Nisu samo uspesi sportista, koje veoma uvažam i cenim, bitni, već su i uspesi na polju kulture podjednako relevantni. Mi imamo veliki broj značajnih umetnika u svim oblastima kulture čiji rad nije dovoljno vrednovan. Nije prepoznat.
Putovanja Vam svakako ne nedostaju. Već godinama, uz kolegu Jovana Ćirilova, u potrazi za novim predstavama koje ćete pozvati na Bitef, putujete s kraja na kraj sveta. Bitef je, kada je pre gotovo pola veka osnovan, bio važan politički projekat. Koliko je istrajao na svom kursu? Koliko danas provocira?
Trudimo se da Bitef i dalje predstavlja mesto provokacije, mesto susreta različitih mišljenja. Problem je što smo mi kultura koja nije baš sklona dijalogu, tolerisanju suprotnih i drugačijih mišljenja, pa se onda često te polemike oko Bitefa pretvore u prave bitke i ratove različitih interesnih grupa koje imaju različite stavove o ovom festivalu.
Prošle godine smo napravili ozbiljan rez na tu temu, tako što smo u fokus pažnje stavili sam festival i njegov mogući pravac kretanja, namerno izostavivši temu. Organizovali smo nekoliko zanimljivih okruglih stolova i razgovora koji su imali za cilj da preispitaju kako selekciju, teme, tako i sam festival i budućnost njegovog daljeg razvoja. Često citiram Miru Trailović sa njene dve čuvene rečenice: „Samo da se piše o Bitefu, pa makar i dobro.” Druga glasi: „Onog momenta kada prestanu negativni komentari o Bitefu, sa Bitefom je gotovo.” I to je tačno!
Moramo da imamo na umu da je Bitef nastao u državi koja je imala određenu geopolitičku poziciju, koja je u međuvremenu izgubljena. Zato nam je cilj da sa ovogodišnjim izdanjem pokušamo da vratimo Bitefu onaj međunarodni status kakav je uživao 60-ih, 70-ih, 80-ih godina do raspada Jugoslavije u međunarodnim krugovima. Drugim rečima, treba ponovo da zainteresujemo međunarodne programatore za festival. Da zainteresujemo ostatak Evrope za ono što naša zemlja i region preko ovog festivala mogu da ponude.. Ta mala reforma, koju ćemo ove godine pokušati da sprovedemo, sastoji se u tome da u selekciju uključimo više predstava iz regiona, pod tim podrazumevam jugoistočnu Evropu, znači sve zemlje bivše Jugoslavije, Bugarsku, Rumuniju..., okolne države i da ih na taj način inspirišemo da dožive ovaj festival kao mesto svog daljeg proboja u Evropu.
Neki umetnici su tokom proteklih godina, ipak, pokunjeni odlazili iz Beograda?
To je usud ovog festivala. Nije nam išla naruku činjenica što naša zemlja tokom 90-ih nije bila popularna, što je trpela niz posledica zbog zvanične politike. Jedna od tih posledica bila je kulturna izolacija, a tu su veliku žrtvu podnele manifestacije koje su bile međunarodno orijentisane, među kojima i Bitef. Kad odete toliko u minus, potrebno vam je dosta vremena da se vratite u igru. U tom smislu mi smo rešili da počnemo da radikalizujemo ne samo ponudu već da ovaj festival pokušamo da približimo njegovom izvoru: da provocira, da postavlja nove standarde, da otvara pitanja, mogućnost dijaloga, polemike. Ne bih volela da doživim izdanje festivala gde svi misle da je sve divno i božanstveno jer bi to značilo da ne postoji više ništa subverzivno, a Bitef je osnovan sa idejom da predstavlja provokaciju i za društvo i za pozorišni ukus većine.
Tvrdite da živimo uzbudljivo vreme u kojem je teror politike uzeo maha, a kultura bačena na marginu?
Da, živimo teror politike! Mislim da je sve politizovano, od mikronivoa naših malih života na dnevnom nivou, do velikih državnih projekata, da je pritisak države na kulturu vulgarniji nego ikada. Na podmukao i naoko nevidljiv način je politika i te kako prisutna u sferi kulture. I mislim da ona u velikoj meri onemogućava stvaranje kulturnih autonomija. Onog momenta kada dobijemo dobre mehanizme, pomoću kojih se donose odluke, putem kojih smo malo zavisni od političkih turbulencija koje su u našoj zemlji burne i česte, tog trenutka ćemo reći da je kultura dostigla viši nivo svesti, i tog trenutka ćemo moći da se ponadamo da je dovoljno bezbedna. Ne mislim da je bilo gde u svetu kultura nezavisna od politike. Kod nas je prisutan sindrom da se uvek počinje iz početka. Mi smo društvo i kultura stalnog počinjanja iz početka koje u najboljem slučaju poraste do adolescencije, i taman kada treba da sazri i uđe u ozbiljne i zrele godine, opet se vratimo u prenatalni period. Zato nisam preterani optimista. Ali šta mi preostaje, osim da teram dalje?
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 21.05.2011.
