Izvor: Blic, 20.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti kao u bajci
Živeti kao u bajci
Kada je preminuo 1926. godine, dan pošto ga je na pešačkom prelazu udario tramvaj, Antoni Gaudi je imao 74 godine. U bolnici niko nije znao ko je zapravo povređeni starac nalik prosjaku.
Poslednje godine života dušom i telom se posvetio izgradnji jedne vrste katedrale XX veka, crkve 'Sagrada familja' (Sveta porodica). Jedni su ga optuživali da krši sva načela sakralne arhitekture, drugi su ga istiha podržavali, avangardni kritičari su ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veličali zbog smelosti i mašte da raskrsti s normama, dok su ga karikaturisti po novinama ismejavali.
Hram 'Sagrada familja', Katalonci oduvek nazivaju 'Katedralom siromašnih'. Arhitekta sa svoje strane nikad nije tražio honorar za projekat, niti bi pristao da ga primi. Na kraju života, ne samo da je izgledao kao siromah, nego je to zaista i bio. O sebi uopšte nije vodio računa, svakog jutra bi odlazio da nadzire gradnju, a kažu da je jedno vreme na gradilištu i spavao.
Antoni Gaudi je rođen kao peto dete Franseska i Antonije. Otac je s mukom najmlađem sinu plaćao školovanje, a da bi upisao arhitekturu, majka je morala da proda deo miraza. Čitav život je patio od artritisa, a kao mali, zato što nije mogao da se igra za ostalom decom, crtao je i posmatrao prirodu. Sve što je kasnije uneo u svoje projekte zapravo potiče iz bašte njegovih roditelja koju je nazivao 'vrtom sedam čuda'. Čudo pred njegovim dečačkim očima bili su paukovi koji pletući mrežu grade mostove, cveće koje buja, spiralne školjke puževa, izvijene grane maslinovog drveta, gušteri koji su ga podsećali na aždaje...
Bez obzira što nije bio naročito dobar đak u srednjoj školi, na arhitekturi je pokazao izuzetan dar za formu, lako je crtao, a najradije antičke ruševine, rimski forum i akvadukt u blizini internata. Bilo je to vreme kada je Viktor Igo napisao: 'Idealno je ono što je po Božjem ukusu.' Na tim idejama stasao je najoriginalniji evropski arhitekta, Katalonac zbog koga su u pohode Barseloni dolazili mnogi umetnici. Luis Saliven, tvorac prvog oblakodera u Čikagu, ovim rečima je zabeležio susret sa hramom: 'Autor ovog dela je ili ludak ili genije.' Ernst Nojfert, učenik Valtera Gropijusa, iz čuvene škole 'Bauhaus', koga je Gaudi pod starost primio u svom skromnom ateljeu pristavši da ga lično odvede da pogleda hram, svom mladom kolegi je tom prilikom dao savet: 'Priroda je naša učiteljica.'
Utopijski grad
U dvadeset petoj godini, vrcavih ideja, Gaudi je, naravno, verovao u utopije i nacrtao ih. Nimalo neuobičajeno za vreme kada Žil Vern piše svoje romane, a Alfons de Lamartin izjavljuje da je utopija samo preteča realnosti. Ali, Gaudi je svoj utopijski grad smislio kao radničku četvrt. A kako i ne bi kad je i sam iz takvog kvarta i kad Katalonija upravo tada ulazi u fazu industrijalizacije. Gaudi, naravno, nikad nije bio u Engleskoj, te nije mogao znati da su radnički kvartovi zapravo sirotinjski. On je u svojoj dečačkoj glavi na radnike gledao kao na nosioce progresa koji zaslužuju da žive kao u bajci.
Zgrada nalik na drvo
I zaista, sve što je Barseloni ostavio na prvi pogled deluje kao iz 'Crvenkapice'. Njegov idealan grad trebalo je da bude podignut na periferiji Barselone: trideset kućica s baštama, poređanih u tri niza na obali mora, daleko od gradskog zagađenja, osunčanih u svako doba dana.
Iako je ovaj projekat započeo još 1878, prave poslove dobija zahvaljujući svom profesoru s fakulteta. Maestro Martorel sugeriše prebogatom Euzebiju Guelu, nasledniku enormnog bogatstva, što zahvaljujući svojim precima, što svojoj ženi, a što pečalbarstvu u Americi, da upravo Gaudija angažuje da mu projektuje palatu. Gaudi, iako tip usamljenog poete, imponovao je Guelu zbog što je znao latinski i francuski, odlično crtao i radio akvarele. Po očevoj smrti, Euzebio Guel ga je uzeo za svog ličnog arhitektu. Tamo gde je Euzebio zasadio gomilu rastinja nedostajala je samo scenografija. Nju je osmislio Gaudi: kao park i porodičnu kuću u kojoj je kasnije i sam stanovao, danas pretvorenu u muzej, pod zaštitom Uneska. Kasnije su mnoge bogataške porodice smatrale da je stvar prestiža posedovati kuću Gaudijevom rukom nacrtanu. Kao na primer porodice industrijalaca Mila, Kalvet, Figueras, Visens...
Nekako u isto vreme, njegov učitelj Huan Martorel dobija zadatak da reši jedno delikatno pitanje. Prvi kamen budućeg hrama 'Sagrada familja' postavljen je još 1882. godine, prema zamisli oca Bokabele, osnivača Instituta za decu 'Sveta porodica'. Projekat je već bio urađen, i maestru se činilo da rutinski deo posla može slobodno prepustiti Gaudiju. Naravno, niko nije pomišljao da će ga Gaudi potpuno preinačiti u želji da tornjevi liče na čemprese.
Hram 'Sagrada familja' još nije završen. Podignuto je osam tornjeva, a trebalo bi da ih bude osamnaest - dvanaest za apostole, četiri za jevanđeliste i po jedan za Bogorodicau i Hrsita. I dalje se prikupljaju prilozi za njegovu gradnju.
Na inicijativu kardinala Barselone, Gaudi je beatifikovan, a njegovi projekti, danas nezaobilazna atrakcija za turiste, proglašeni su za zdanja u savršenom skladu sa prirodom. Milena Marjanović
