Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žitije Pajtonovo
Sjajna stvar s našom grupom je bila u tome što smo poštovali ono što bi drugi članovi grupe napisali. Ukoliko bi čitava grupa ocenila da nešto nije smešno, svako od nas bi to prihvatao – iako, ponekad, uz protest. Kliz i Čepman su za sto donosili inteligenciju, Erik (Ajdl) jezičku veštinu, Majkl (Pejn) i ja vizuelne stvari i hirovitost, a Teri Gilijam... Pa, on je donosio ono što je donosio – kaže za „Politiku“ slavni motipajtonovac
Teri Džouns je jedan od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << članove slavne grupe britanskih komičara „Leteći cirkus Montija Pajtona”, što je samo po sebi dovoljan razlog da se s njim obavi intervju kad god se za topruži prilika. Kad to ne bi bilo dovoljno, kao povod za razgovor sa Terijem Džounsom mogla bi da posluži njegova poludokumentarna serija „Krstaški pohodi” u kojima ukazuje na vekovne zablude o krstaškim ratovima, kao i knjiga kritički intoniranih tekstova o ratu u Iraku „Terija Džounsa rat ratu teroru”, ili vest da se 8. aprila u prestižnoj Kraljevskoj operi u Londonu odigrala premijera opere „Lekareva priča”.
Postoji li život posle „Montija Pajtona“? Koliko je teško bilo pobeći iz kalupa koji je „Monti Pajton“predstavljao, naročito kada se uzme u obzir da je „pajtonovski” postala reč engleskog jezika u Oksfordovom rečniku engleskog jezika?
Pokušavali smo da radimo nešto što se ne bi moglo nikako klasifikovati. Želeli smo da stvorimo vrstu otvorenog nastupa koji će biti potpuno nepredvidljiv. Rekao bih da je činjenica da Oksfordov rečnik sada sadrži reč „pajtonovski” pokazatelj u kojoj smo meri podbacili u onome što smo krenuli da uradimo. Tako da, kako ja to bar vidim, nemam nikakav kalup iz koga treba da pobegnem.
Kad već pričamo o „Letećem cirkusu Montija Pajtona”koliko ste bili čvrsta grupa? Ko je šta donosio u grupni rad, koji su bili individualni doprinosi svakog od članova?
Sjajna stvar s našom grupom je bila u tome što smo poštovali ono što bi drugičlanovi grupe napisali. Upravo zato, ukoliko bi čitava grupa ocenila da nešto nije smešno, svako od nas bi to prihvatao – iako, ponekad, uz protest. (Džon) Kliz i (Grejam) Čepman su za sto donosili inteligenciju, Erik (Ajdl) jezičku veštinu, Majkl (Pejlin) i ja vizuelne stvari i hirovitost, a Teri Gilijam... Pa, on je donosio ono što je donosio.
Da li mislite da „Monti Pajton” van Britanije još uvek nije stvar za najšire mase, već za poznavaoce?
Stvarno nemam predstavu. Meni se čini da je popularniji u Americi nego u Engleskoj, a takođe je popularan u Japanu, skandinavskim zemljama, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj... Tako da stvarno ne bih znao.
U jednom od vaših intervjua izjavili ste „Pajton je bio veoma težak”. Šta ga je činilo teškim, odsustvo improvizacije, prisustvo animiranih segmenata…?
Ne znam u kom sam kontekstu to izjavio, pa samim tim ni šta sam time mislio. Nedostatak improvizacije nam je samo otežavao posao. Mi nismo bila grupa koja je improvizovala – bili smo, pre svega i iznad svega, pisci. Animirani delovi su stvari činile puno lakšim – nismo morali da završavamo skečeve kada bi prestali da budu smešni. Ali da, bio je to naporan posao. Nikada nismo znali da li će se ljudi smejati onome za šta smo mi mislili da je smešno. Osećali smo da uvek, s mukom, pomeramo granice humora.
Šta danas mislite o mejnstrimu, budući da je „Monti Pajton” bio sve samo ne mejnstrim u trenutku kad se pojavio?
Zaista volim da radim ono što me zadovoljava i zasmejava u mejnstrimu. Uvek sam mislio da bi bio sjajan trik kada bi u mejnstrimu uspeo da te i takve stvari izvedem onako kako sam ih zamislio.
Čini mi se da je suština onoga što je bio „Monti Pajton”, njegova genijalnost, proisticala iz konflikta, koliko god on bio dobronameran, između oksfordskog i kembričkog dela grupe, Džona Kliza s jedne strane, i Vas s druge. Da li biste se složili sa ovim viđenjem i jeste li ovog konflikta bili svesni u to vreme?
Svakako sam bio svestan konflikta između Oksforda i Kembridža, Majkla (Pejlina) i mene s jedne strane i Džona (Kliza), Grejama (Čepmana) i Erika (Ajdla) s druge. Bio je očigledan, zato što je do tog grupisanja dolazilo kad god se raspravljalo o tome da li je nešto smešno ili ne. Konflikta između mena i Džona sam bio manje svestan u to vreme. Znao sam da Džon pokušava da sve kontroliše, a i ja sam želeo da kontrolišem način na koji se snima i montira, za šta Džon nije baš bio zainteresovan.
Još uvek voli iste stvari – jelo, piće, seks: Teri Džouns u kultnoj seriji „Leteći cirkus Montija Pajtona”
Da li bih bio u pravu kada bih rekao da ste posvetili poslednjih 20 godina života raskrinkavanju mitova koji oblikuju kako sadašnjost tako i prošlost? Mislim tu na Vašu dokumentarnu seriju „Krstaški pohodi”, ali i na knjigu „Terija Džounsa rat ratu teroru”…
Da, pretpostavljam da steu pravu. Volim da preispitujem stvari i izvrćem naglavačke ono što svi oko mene uzimaju zdravo za gotovo. Knjiga „Terija Džounsarat ratu teroru” je nešto na šta sam veoma ponosan. Nisam želeo da je napišem, ali sam prosto osećao da moram nešto da kažem. Isto važi i za istoriju. Ne mogu da stojim sa strane i da gledam kako se ljudi izvlače sa lažima. Moram da o takvim stvarima vičem na sav glas.
Postali ste otac u 67. godini. Koji su izazovi roditeljstva u tim godinama, i da li vam iskustva sa prethodno dvoje dece pomažu na neki način u odgajanju Vaše najmlađe ćerke Siri?
Osećam se isto kao kada sam dobio svoje prvo dete. Mislim da me Siri lakše odvuče od posla nego što su to moja druga deca činila, ali to je možda samo posledica porodičnih odnosa koje sada imamo. Nisam siguran da sam do sada bilo šta naučio o deci. Uvek sam mislio da su deca svoje sopstvene gazde i pokušavao da im u tome pomognem što je više moguće.
U poslednjih nekoliko godina počeli ste da pišete libreta za opere, od kojih je jedna, „Lekareva priča”, premijerno izvedena prošlog meseca u Kraljevskoj operi u Londonu. Kako je došlo do ovoga?
Potpuno slučajno, u stvari. Prvo me je jedan portugalski kompozitor pitao da li bi mogao da na neke od mojih priča za decu komponuje muziku. Onda me je pozorište pitalo da li bih sa njima imao još neku saradnju, pa sam napisao libreto, koji smo pretvorili u nešto što liči na operu. Tada je En Dadli bila zamoljena da napiše operu za Kraljevsku operu. Bili smo se tek upoznali, i ona me je pitala da li bih ja napisao libreto na koji bi ona napisala muziku. Da budem iskren, mislim da se to desilo zato što sam bio jedini pisac libreta koga je poznavala.
Kako biste poštovaocima Vašeg rada u Srbiji objasnili o čemu se radi u „Lekarevoj priči”?
To je priča o sjajnom lekaru koga svi pacijenti vole i koji ima ogroman procenat izlečenih, ali mu vlasti kažu da mora da prestane da se bavi lekarskom praksom zato što je pas. Pacijenti se bune: „Šta ima veze što je pas kad je tako dobar lekar?!”
Kako mi se čini, uz snimke samog Grejama Čepmana, na vašem sledećem projektu posvećenom pokojnom Čepmenu učešće su najavili svi Pajtonovci sem Erika Ajdla. Da li je ekranizacija Čepmanove autobiografije pod radnim nazivom „Lažovova biografija: Tom VI” nešto najbliže ponovnom okupljanju „Montija Pajtona”?
Da, rekao bih da je tako. Doduše, to nije baš projekat „Montija Pajtona“ – to je projekat „Grejam Čepaman s one strane groba”. Mi samo pozajmljujemo glasove našim likovima i igramo par drugih uloga da bi pomogli da se to uradi kako treba.
Izjavili ste da ste ljubitelj „finih” stvari u životu, onoga što je „zabavno”. Šta je „zabavno” za Vas danas i da li je na neki način različito od vaših „pajtonovskih” dana?
Još uvek su to iste stvari – jelo, piće, seks.
Marko Stojanović
objavljeno: 16.07.2011.
