Izvor: Blic, 05.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žeromova ljubav
Žeromova ljubav
Kad sam letos u improvizovanoj pozorišnoj knjižari u Avinjonu ugledao knjigu 'Ljubavni rečnik o predstavi', zaljubio sam se u nju na prvi pogled. Kupio sam je tek pre nekoliko nedelje u knjižari 'Fnak' u Parizu.
Originalni i duhovni Žerom Savari, francuski pozorišni animator i reditelj poreklom iz Argentine, koji je nekada davno bio na Bitefu i publiku posipao brašnom, ništa drugo nije ni mogao da stvori nego vanserijski rečnik pozorišnih pojmova, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje je on prokomentarisao na svoj i šašav i pametan način.
Šta da vam opisujem kako je on to uradio. Najbolje da citiram neke njegove bisere. Uveren sam da ćete uživati.
Improvizacija. To je za glumca ono što je džez za muzičara. Neverovatna praksa, mnogo teža nego što vam se čini, jer otvara vrata slobodi.
Imitator. Umetnik skromnih sposobnosti koji se služi darom drugih.
Ugovor. 'Potpisao sam ugovor', najslađa je rečenica koju može da izgovori glumac. Ja sam i danas oduševljen kad ga potpišem. Zamislite, biću plaćen zato što ću se dobro zabavljati!
Premijera. Rosini je toliko mrzeo premijere da je govorio kako zapravo treba početi od prve reprize.
Šekspir. Najveći, najmoderniji, najluđi. On je sve izmislio, a pre svega psihoanalizu.
Molijer. 'Ima li ičeg novog?... Da, Molijer.' (Saša Gitri)
Glumac. Kao dete, glumac (se) igra. Upravo zato da ne bih ostavio svet detinjstva, izabrao sam da se bavim pozorištem.
Avangarda. Mrzim reč avangarda i one koji pretenduju na to da su njeni predstavnici. Mnogi avangardisti su nestali u prašnjavoj istoriji umetnosti.
Kritičari. 'Kritičari su kao evnusi. Znaju kako se to radi, a ne znaju da urade.' Ja se sa tim ne slažem. Poznajem kritičare koji su se obogatili.
Žrtveni grad
Savremena konfiguracija urbanog odgovara simboličkom razaranju društvenih odnosa. Pored vertikalne i horizontalne ekspanzije grada, na delu je sada i treća dimenzija investiranja, parcelisanja i razgrađivanja društva putem novog sistema znakova, u kojem arhitektura i urbanizam postaju samo agenti jednog ideološkog koda koji, potpomognut logikom kapitala, pušta niz vodu ne samo pojedine kvartove, predgrađa ili delove grada, već i čitave gradove. A jedan od njih je Pančevo.
To da se svako malo u medijima mogu pronaći vesti koje ovaj grad kandiduju za nedužnu žrtvu svih naših nemarnosti, od prevrtanja cisterni koje prevoze najnezamislivije vrste otrova, do permanentnog aerozagađenja kojem su njegovi stanovnici izloženi, umesto da nas uznemiri, zapravo nas imunizuje na katastrofu. Činjenica da je u fokusu tema (ne)postojanja gradskog plana za evakuaciju i uzbunjivanje, a ne ozbiljno i dramatično apelovanje na Vladu da nešto preduzme u pogledu investiranja u renoviranje postrojenja koje bi smanjilo višedecenijski užas u kojem Pančevci žive, pokazuje da je ovaj grad žrtvovan na oltaru političke ekonomije.
Simbolički gledano, Pančevo je rupa na ekološkoj karti Srbije, to je grad već obeležen aurom kontaminacije i stoga prostor zreo za otpisivanje. Logika političke ekonomije koja prožima sve nivoe društvenog komuniciranja pokazuje da je urbana perspektiva, u koju se smešta Pančevo, po svojoj strukturi slična rasizmu, jer nema razlike između smeštanja ljudi u homogeni prostor zvani geto, po osnovu rasne definicije, i simboličke getoizacije Pančevaca zbog teritorijalne blizine petrohemijskog giganta.
Medijska simulacija brige, koja je najpre dokaz žalosne činjenice da javno mnjenje ovde ne postoji i da se stoga ne može računati ni sa kakvom vrstom pritiska na vlast, potvrđuje da ovde čak ni Erin Broković ne bi imao ko da čuje. Kao i činjenicu da je u zemlji u tranziciji politička ekonomija pervertirana u političku ekologiju. Na tome bi trebalo da poradimo ako hoćemo u Evropu.
