Izvor: Blic, 22.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žerar Rondo
Žerar Rondo
Francuski kulturni centar
Žerar Rondo, fotograf, rođen je u Šalonu na Marni, živi u Šampanji, a proputovao je Evropu, čak i Balkan i Baltik. Sa tih putovanja doneo materijal za monografije koje objavljuje od 1981. godine. Prva je bila 'Prizori iz romskog života'. Slede 'Putovanje u Rumuniju', 'Tri kafea (Njujork, Njujork, Rems, Rim), 'Zaboravljeni grad: Sarajevo' (1994, kolektivno delo), 'Francuske katedrale', 'Oslobođenje, dnevnik koji odbija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da umre, Sarajevo', sa tekstom Zlatka Dizdarevića', 'Dnevnik slikara'... Nekoliko puta je boravio u Maroku, odakle potiču i tri njegova albuma. Prvi donosi seriju portreta romanopisaca, slikara, esejista... Drugi, 'Sva lica Maroka', otkriva scene iz života i pejzaže. Treći, 'Maroko, omaž Eženu Delekroa', vodi tragom putovanja slavnog slikara ovom egzotičnom zemljom Magreba, daleke 1832. godine.
U januaru prošle godine imali smo priliku da vidimo Žerarovu izložbu 'Muzejske intime', a sada je pred nama stotinak fotografija iz marokanskog ciklusa.
Impresivnim snimcima noćnih prizora i prolaznika koji u igri svetla i senki asociraju na skulpture, Žerar Rondo se upisuje u rang fotografa koji ne krstare svetom da bi ga obilazili gonjeni pukom znatiželjom, već da bi ga bolje videli. Naizgled portretista efemernog, Rondo svakodnevici pripisuje dimenziju mitskog omogućavajući nam da u pohode Maroku krenemo zajedno s njim, makar na sat vremena, zadržavajući se pred njegovim slikama u galeriji Francuskog kulturnog centra.
Sudar
(Orhan Pamuk, Novi život, Geopoetika, 2004)
Zbog anđeoski lepe, tajanstvene, nedostižne devojke Džanan, junak romana, Osman, uviđa svoju prosečnost i hoće da se promeni. On napušta rodni grad (majku) i, vođen slučajem (đavolom), putuje (sazreva) po turskim kasabama, tragajući za smislom magične knjige (života, ljubavi, sebe). Nadajući se da (Rilkeov, devinski, divni i strašni) anđeo otkriva mudrost u predsmrtnom trenutku, on pokušava da nastrada u saobraćajnoj nesreći; da bi se oslobodio svog (nedovoljnog, običnog) identiteta, on prisvaja imena (i živote) poginulih.
Svestan da mu slučajne i prazne pustolovine ne pomažu, pobeđeni Osman se, zavidljiv i zloban, trudi da liči na filmske akcione junake i pokojnog oca krivi za sopstveni neuspeh; kada su laž i neverstvo učinile Džanan dostupnijom, on ubija njenog idealnog dragog (Mehmeda), ali sa njim, i svaku nadu da će ikada prevazići sebe. Podstaknut na putovanje željom da bude 'poseban, neko ko ima cilj kakav niko drugi nema', junak (ulovljeni lovac, ubijeni ubica) pronalazi samo 'granice sopstvene bede' i miri se sa (beživotnim) životom, tešeći se bolećivim uspomenama iz detinjstva; Osmanova sudbina je dokaz udela lektire u oblikovanju ličnosti, odnosno, čovekove (čitaočeve) dobre ili zle sreće.
Težeći knjizi 'u kojoj je sve zapisano' i koja podseća na 'predele... s onu stranu reči', pripovedač koristi 'sočivo neke drugačije logike' i dočarava svet okrećući ga naglavačke. Ovaj neobičan i uzbudljiv roman (igračka, 'najveći izum zapadne civilizacije') svedoči o strahovitosti sudara (mističnog) Istoka i (racionalnog) Zapada, uzvišenog i niskog, prirodnog i veštačkog, knjige i njenog tumačenja.
