Izvor: B92, 16.Jul.2009, 17:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žensko filmsko oko
Autorka: Vesna Perić
Izvor: Politika
Da li je svaka umetnost (a i film) ženskih autora, per definitionem, angažovana? Da li je sama mogućnost artikulacije ženskog glasa politički čin? U svetu koji i dalje počiva na falocentričnom mišljenju (i pevanju), mogli bismo odgovoriti potvrdno. No, i svet i slika sveta lagano doživljavaju infuziju ženske optike koja boji „apsolutnu istinu”. U protekle dve nedelje imali smo prilike >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da osetimo te drugačije tonalitete.
Najpre, snažnu žensku perspektivu, i to iz ekstremnog ugla seksualnog zlostavljanja u porodici, doneo je dokumentarac u režiji Milutina Petrovića, Novo je da sam bila zlostavljana, rađen na inicijativu i u produkciji Incest trauma centra. Osam mladih glumica sa klase Mirjane Karanović prezentuju ispovesti osam žena koje su preživele seksualno zlostavljanje, u formi doku-fikcije. Kao da iščitavaju tekst kakvog pozorišnog komada, mlade žene poniru u svoje likove, tragaju, po smernicama Stanislavskog, za onim magičnim „kad bi”, kreirajući svoje likove iz sopstvenih emocija besa, tuge, razočaranosti, bunta, samooptuživanja, prezira. Orkestrirane umećem Mirjane Karanović uz pomoć koje otkrivaju slojeve ličnosti stvarnih zlostavljanih žena sa kojima se nisu susrele u toku rada na komadu (izvedenom u JDP) i samog filma, glumice prolaze kroz katarzično iskustvo. Tako i same gledateljke i gledaoci, kroz dvostruku optiku (reditelja dokumentarnog filma, M. Petrovića, i rediteljke predstave, M. Karanović i njenih glumica) iščitavaju strašne storije koje se ne dešavaju tamo negde već sada i ovde, u našem gradu, u našoj zemlji, zločine koje čine naizgled sasvim obični, fini ljudi, sa sasvim prihvatljivim socijalnim maskama koji ničim ne odaju da su silovatelji (očevi, ujaci, dede, rođaci, čak i same majke). Ovakav umetnički pristup je daleko efektniji za podizanje socijalne svesti od televizijskih reportaža i ispovesti sa moduliranim glasom i zamagljenim likom žrtava, postupkom koji žrtve čini neopipljivim, bezličnim i dalekim. S obzirom na zastrašujući podatak da neki oblik porodičnog seksualnog nasilja kod nas doživi svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak, recepcija ovakvog dokumentarca od ogromnog je društvenog značaja, kao i njegova turneja po gradovima Srbije.
Prvim Festivalom ženskog filma, pod nazivom Žensko oko sveta, u produkciji Antitrafiking centra, Beograd je postavljen na mapu od oko 40 gradova sveta sa kulturnim događajima ovakvog tipa. Trinaest festivalskih filmova i tri gostujuće rediteljke (Lina Manimekalai iz Indije, Tereza Šečer iz SAD i Džozlin Kamak iz V. Britanije) publici su prezentovali široki raspon uglavnom dokumentarističkih narativa – od najnovijih tendencija tzv. trećeg talasa feminizma, preko delikatnih tema prostitucije i sex traffickinga (dva kratka filma naše autorke Maje Miloš), socijalno prihvatljive poligamije u Iranu, do nepalskih žena ratnica, ili pak pokušaja pronalaska partnerke putem Mreže.
Kao posebno intrigantno izdvojilo se austrijsko ostvarenje Ko se boji Keti Aker? – žiri u sastavu Slobodan Šijan, Mirjana Karanović i Radmila Lazić nagradio je Plaketom za najbolji film festivala dokumentarac mlade Barbare Kaspar, prepoznajući u njemu izuzetnu provokativnost i vitalnost umetničkog i političkog angažmana čuvene pank spisateljske ikone Keti Aker, koja je mnogima i danas uzor (prošlogodišnja laureatkinja Oskara za scenario, Dijablo Kodi, recimo, takođe je radila kao striptizeta, tetovirana je, i ne preza da u svojim blogovima otvoreno piše o seksualnosti). Ovaj drski, kreativni dokumentarni film, omaž umetnici čija dela su bila zabranjena u Austriji i Nemačkoj, načinjen je od ispovesti prijatelja preminule spisateljice i performerke (jedan od njih je i Viljem Berouz), potom od arhivskih snimaka njenih nastupa, intervjua, izjava mladih feministkinja o uticaju Keti Aker na njihov svetonazor, a posebno inovativna je intervencija u vidu animacija kojima se insceniraju epizode iz romana Keti Aker, Blood and Guts in Highschool. Akerova, poreklom iz bogate njujorške porodice, tragom bit pesnika, oslobađajući svoj duh vagabunda, postaje prava odmetnica, pank heroina, biseksualka, sledbenica kako pesnika Remboa tako i filozofa Mišela Fukoa, u neprestanom postmodernističkom odmeravanju, prevrednovanju i dekonstrukciji sopstvenog identiteta – klasnog, seksualnog, umetničkog. Od pornografije do anarhofeminizma, Keti Aker je istraživala granice slobode ženskog tela i ženske misli. Njena dela su imala direktne reference na dela pisaca poput Čarlsa Dikensa (Velika očekivanja), Servantesa (Don Kihot) u kojima su protagonisti žene (njen Don Kihot je preveden i kod nas!), ili pak na kultna filmska ostvarenja kao što je japanska erotika Carstvo čula (u Ketinoj interpretaciji, Bešćutno carstvo).
Još jedno ostvarenje publika je primila sa nepodeljenim oduševljenjem – sjajan umetnički dokumentarac Džozlin Kamak, Zlatno doba, koji portretiše tri stogodišnjakinje iz jednog britanskog doma za dobrodržeće, i dalje mentalno operativne dame, doneo je neverovatnu injekciju elan vitala kroz ispovesti žena koje propadljivost tela nije sprečila da i nesmanjenom strašću i dalje pišu romane, kolumne, ili pak učestvuju u protestnim pacifističkim marševima protiv rata u Iraku. Kombinujući klasične ispovedne dokumentarističke tehnike, sa doku-inscenacijama svakodnevnog života u domu, akcentujući narušenost čula vida i sluha, kao i direktne autorske meditativne pasaže (kadrovi konture dečjeg zmaja koji lebdi na vetru, iz donjeg rakursa, kao žudnje za antigravitacijom, lebdenjem i nesputanošću uma i duha), autorka je donela omaž generaciji žena koja, po njenom mišljenju, zaslužuje naše veliko poštovanje budući da jasno zna svoju poziciju (i intimnu i onu u svetu) jer je okončala tako prolazne bitke za napredak na socijalnoj lestvici, neretko pune sujete, pronašavši mir, koji svakako nije sa ovoga sveta.
