Izvor: Blic, 12.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženski pisac nije isto što i bradata pevačica
Ženski pisac nije isto što i bradata pevačica
Sa Tenom Štivičić, dramskom spisateljicom iz Zagreba, razgovarali smo na konferenciji za medije povodom prikazivanja filma Dina Mustafića 'Rimejk', u kojem igra njena prijateljica Lucija Šerbedžija. U Beogradu Tena je, zapravo, ispratila početak rada na predstavi 'Ateljea 212' 'Dvije', po njenom dramskom predlošku, u režiji Snježane Banović, rediteljke iz Zagreba. Ovo je prvi novi dramski tekst koji na beogradsku pozorišnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scenu stiže iz Zagreba, i prvi u režiji jedne hrvatske rediteljke nakon duge pauze. Tena nije želela da nam oda tajnu komada koji se postavlja na scenu, u kome su obe glavne uloge ženske, ali je decidirano odbila mogućnost da je reč o tzv. ženskom pismu.
Otkud vi na Festu?
- Nisam na Festu, poklopilo se, održava se u isto vreme kad su počele i probe u 'Ateljeu 212', za predstavu 'Dvije' koju sam napisala, a u režiji Snježane Banović, rediteljke, takođe iz Zagreba. Došla sam na prvih par proba, pa sam videla i nekoliko filmova usput. Ovo je moj treći tekst koji se izvodi. Stvarno je teško pitanje da li je to bilo za mene problem ili privilegija što je moj otac Ivo Štivičić (TV serija 'Kuda idu divlje svinje'), ali, mislim da je bilo i jednog i drugog. U situacijama kad putujem, to je, tako, zgodan detalj kad neko shvati da mi je on otac, svi se nešto razvesele i razgale, grle me i ljube. Naravno, u profesionalnom smislu, kad dete nastavlja isti posao, onda ne, uvek postoji doza skepse, uvek se treba više dokazivati. Koje vas teme interesuju kada radite dramaturške predloške?
- Bavim se intimističkim temama i onda preko tih tipiziranih, trivijalnih situacija nastojim se baviti širim društvenim kontekstom. Dakle, nisam eksplicitno angažovana nego se više bavim univerzalnim ljudskim dramama koje same po sebi nose društvenu težinu. Rekao bih da je ovo prvi hrvatski dramski tekst koji se posle duge pauze igra u Beogradu!?
- Da, prvi je, jer predstava 'Uho, grlo, nož' Vedrane Rudan adaptacija je njenog romana. 'Dvije' je, dakle, prvi novi hrvatski dramski tekst u Beogradu, i prva režija jedne hrvatske rediteljke u Beogradu nakon dužeg vremena.
Niste li imali predrasuda da dođete u Beograd?
- Nisam, prvenstveno jer je reč o 'Ateljeu 212'. Cenim to pozorište i smatram čašću da mi se tu izvodi tekst koji se istovremeno sprema i u HNK. Nemam predrasuda, nova sam generacija koja ne razmišlja je li vreme ili ne; svako mora da prosuđuje za sebe. Meni je ovo jako dobar trenutak u karijeri i u životu. Da li je reč o tzv. ženskom pismu?
- Joj, ospice dobijem kad mi se to kaže, jer, kao kontrapunkt podrazumeva nekakvo - muško pismo. Tako onda ženski pisac dođe, nekako, kao bradata pevačica, ili ispadne da, kao, uživam u hendikepu što sam žena-pisac. U komadu 'Dvije' su dve glavne ženske uloge od četiri, a malo je takvih komada gde su obe glavne uloge ženske. M. Pavlović
