Izvor: Blic, 08.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženske priče su umetnost
Ženske priče su umetnost
Posle romana 'Borinski dom' i publicističkog izdanja 'Maske uma', najnovija knjiga Dušice Milanović 'Dom za moju unuku' ('Narodna knjiga') nailazi na pohvale kritike i veliko interesovanje čitalaca, naročito žena. U izjavi za 'Blic' autorka navodi da je to posebno raduje i napominje 'lepa i dobra priča je najbolji put do ženskog srca sa svim njegovim strepnjama, kajanjima i radostima'.
Autorka je, naime, ženska druženja, ćaskanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poveravanja... pretočila u literaturu argumentujući na svoj način da ona to uistinu i jesu, a potom dodala: 'Pa jedna od najvećih ženskih odlika je razgovor. U nimalo lakim društvenim prilikama u kojima, nažalost, toliko dugo živimo, psihoanalitičar, svakom od nas, ne bi bio na odmet. Al’ nema ga. Za razliku od katolika, nemamo ni ispovedaonicu. Ostaje nam samo da jedna drugu udavimo sopstvenom pričom. Možda bismo čak mogli i da patentiramo slogan - koliko prijateljica imaš, toliko vrediš. Šalu na stranu, ta ženska druženja, razgovori, poveravanja veoma su važna i, zašto ne reći, dobra stvar. Razgovaram, znači postojim. Slušaju me, znači funkcionišem. Problem ima potrebu da izađe, bude izrečen pa i podeljen s nekim, tako se delimično i amortizuje. Ako ih oslušnete i njima se pozabavite, uvidećete da ti ženski razgovori imaju i ozbiljnu umetničku dimenziju. Ne samo kao primenjena umetnost (čitaj umetnost preživljavanja) već i kao životno izvorište literature, i ne samo literature.'
Za ovu knjigu Dušice Milanović Dobrica Ćosić je u svom više nego pohvalnom osvrtu, između ostalog, napisao: 'U ovoj razgovornoj, ženskoj prozi, vreme je lično, emotivno, psihološko; ono je zaista žensko. Stvarnost čija je osnova psihološki izraz žaljenje na nju, čovek-žena nalazi izraz koji liči na spas - u prijateljstvu, poveravanju, pričanju svojih osećanja kojima se doseže katarza.'
Autorka vedro i duhovito, ali i strogo govori o ženama danas (i ovde). Poredeći ih sa damama sa drugih prostora ili iz drugih vremena resko i lucidno uočava njihove osobenosti, pluseve, minuse. Voli ih ali ih ne mazi i napominje: 'Žene danas postaju sve samosvesnije i sigurnije. (Bravo za njih, odnosno nas!) (Smeh) Međutim, ta samosvest je na izvestan način ugrozila romantiku. Ali ne treba sumnjati u žene; rešiće one i to.'
Pri tom, napominje: 'Srce je imenica muškog roda, a razgovor ženskog. Dakle, to dvoje u sprezi daju sve: od života do umetnosti.'
T. Nježić
