Izvor: Blic, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zenit i Milan
Zenit i Milan
Gospodari medija, ko god bili, nikada nisu imali pojma kako da tretiraju temu koja, čak i u ovom društvu, od rođenja naovamo predstavlja ultimativni kult: rokenrol. Neobično je što ih je ona uopšte zanimala - doduše i srećom, ne suviše često - ali očigledno su povremeno žudeli da se očešu o nešto s čim suštinski nisu mogli imati nikakve veze. U petak uveče (TV 'Pink') emitovan je film koji je, u vreme kad je snimljen, predstavljao karakterističan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << primer krivog ogledala, ali je vremenom, sticajam nesrećnih okolnosti, dobio predznak kulta. U njemu, naime, uloge imaju dvojica ljudi koji više nisu sa nama, a čiji značaj za srpski rokenrol teško da može biti precenjen: Milan Mladenović i Goran Čavajda Čavke. Reč je o filmu 'Crna Marija', tipično srpskofilmskom pokušaju osvetljavanja koliko potencijalno i stvarno uzbudljivog, toliko ovde, osim u andergraund getu, nepostojećeg sveta.
Simbolika ove priče, ipak, ne bi trebalo da bude potcenjena, ako ni zbog čega drugog onda zbog činjenice da, u realnosti kao i na platnu, na putu svakog Milana stoji najmanje po jedan Zenit (vođa filmske grupe, kojeg, po sličnoj liniji savršenog miskastinga kao Aleksandar Berček u 'Dečku koji obećava', tumači Branislav Lečić). Zenit, koji s rokenrolom ima veze koliko i kupus sa ostrigom, ne samo što tupi, mrsi i smara svojom muzikom i 'ideologijom', nego nije u stanju da kaže nešto smisleno čak ni u času smrti (naravno, od overdouza, tako je najrokerskije).
S druge strane, umesto da fantastični stvarni likovi Milana i Čavketa budu iskorišćeni kao dragocen osnov za autentične filmske junake, obojica su primorana da glume nekakve patetične kreature, s kakvima, kad bi ih sreli, ne bi, uz svu pristojnost i dobru volju, pronašli nijednu zajedničku temu.
Profesorska sudbina
Nedavno je umro univerzitetski profesor svetske književnosti, inače u nas najbolji poznavalac srednjovekovnih i renesansnih književnih teorija i poetika. To je promaklo gotovo neprimećeno i stoga neću da pomenem njegovo ime koje možda i njegovim strukovnim naslednicima malo šta znači. Šta da radimo, ni univerziteti nisu ono što su negda bili. Poslednji put sam profesora video jednog ledenog zimskog dana na Trgu republike. Na moje zaprepašćenje, nosio je okraćao i iskrzan zimski kaputić, koji je, zbog nedostatka dugmadi, privezao oko struka nekakvim brodskim konopcem, a na nogama je imao razvaljene 'adidas' patike. Sve do kraja osamdesetih prošlog veka profesor se između ostalog isticao građanskom urednošću (kravata, odelo). Tad je, nekako, svojom neopreznošću i zlom srećom izgubio stan i krenuo od nemila do netraga. S dečjom stidljivošću je odbijao da pominje svoje nevolje. Nosio je svoju nesreću kao zasluženi krst.
Zašto sada ja ovo pominjem? Iz jednostavnog razloga što su neki njegovi nekadašnji studenti i kolege, u danima velikih nevolja i 'ovoga posle', postali ministri, ambasadori i politički moćnici koji su uz mali trud, makar iz razloga elementarne ljudske solidarnosti, mogli da pomognu. No, ovi ljudi 'novog kova' možda nisu ni imali prilike da kroz zamagljena stakla 'mercedesa' primete nevoljnika. U svakodnevnim šetnjama na relaciji Slavija - Trg republike, među mnogobrojnim nesmajnicima, kao da sam nekoliko puta primetio i ovoga čoveka koga više nema. Ostali su drugi, ali je solidarnost na manjoj ceni nego ikada ranije.
|
