Izvor: Danas, 10.Feb.2015, 00:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene u nauci
Nešto više od jednog veka je prošlo otkako je ženama dozvoljen pristup visokoškolskim ustanovama. Danas se žena nađe i u samom vrhu neke naučne institucije, ali je put do tih mesta za nju i dalje trom i mučan. U Srpskoj akademiji nauka ima svega 15 žena od 160 članova. Prema podacima poverenice, 2000. godine je imenovano 67 dekana, od kojih je bilo svega sedam dekanica. Situacija se do danas promenila utoliko što ih je za dve ili tri više.
Zanimljivo je da dosta žena >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ima na funkciji prodekana, koji obavljaju najodgovornije poslove koji se tiču samog funkcionisanja fakulteta. „One su tu da dobro obave organizacione poslove, da svu svoju inventivnost, kreativnost i intelektualne sposobnosti stave u službu dekana, koji će za dobro obavljen posao poneti sve pohvale i uživati sve beneficije svoje funkcije.“ Tako navodi Nevena Petrušić u analizi podataka o prisustvu žena u organima upravljanja na srpskim univerzitetima, dok Svenka Savić otkriva da više žena rukovodi i istraživačkim projektima, objašnjavajući koliko je to odgovoran, zahtevan i iscrpljujuć posao, ali je manje vidljivo u javnosti da su tu mahom angažovane žene.
Preispitujući kriterijum naučne „izvrsnosti“, Marina Blagojević tvrdi da status izvrsnosti dobija ono što je zvanično prepoznato kao izvrsnost, dakle društveni konstrukt koji podrazumeva seriju isključivanja: po rodu, starosti, rasi... Da bi žene uopšte ušle u redove naučnika, kako Marina Blagojević konstatuje, one moraju da startuju sa povoljnijeg društvenog položaja, moraju da poseduju mnogo više kvalifikacija kako bi savladale „sistemsku inhibiciju“, što je već po sebi dokaz da postoji diskriminacija prema ženama.
(Ove podatke objedinjuje Svenka Savić kao prilog knjizi o životnim pričama profesorki Novosadskog univerziteta, koja upravo izlazi iz štampe.)
Jedan od faktora održavanja ove nejednakosti, odnosno patrijarhalnog stanja jeste službena upotreba jezika, u kome žene na visokim pozicijama moći nisu vidljive, jer se zanimanja i titule označavaju isključivo imenicama u muškom rodu. Takvom upotrebom jezika negira se njihov doseg u profesiji.
Govoreći pre neki dan o platnim razredima u visokom obrazovanju, prorektor Beogradskog univerziteta ističe da je u tom sektoru potrebna nešto drugačija podela zato što je i raspon veći - „od čistačice do redovnog profesora i akademika“. U jeziku, koji je odraz našeg mišljenja, jasno se očitava koja mesta su namenjena ženama, a koja muškarcima, odnosno gde ih u hijerarhiji moći društvo najradije smešta. Tužno je što ni u akademskoj zajednici nema svesti o tome da je jezik kojim se žene predstavljaju u javnom i naučnom diskursu diskriminatoran i mizogin. Zato se on mora dekonstruisati i menjati, a Srbija je jedina zemlja u regionu koja u službenu upotrebu nije uvela rodno osetljiv jezik.
