Izvor: Blic, 16.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja u kojoj stanuju luzeri
Pobednici na konkursu:
Filip Vujošević i Branislava Ilić
Na konkurs Sterijinog pozorja za domaći dramski tekst, završen krajem prošle godine, pristiglo je 107 radova mladih autora (što je znatno više nego prethodne godine) i doslovno svi, uz estetičke žanrovske i druge raznolikost, slikaju Srbiju u kojoj vlada haos, gde žive isključivo luzeri i gde nema nade! Miki Radonjić, izvršni direktor Sterijinog pozorja, kaže da su radovi prošle godine bili raznovrsniji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na druge slične konkurse pristizali su takođe raznovrsni radovi, ali „skoro se nije desilo da baš svi budu ovako žestoko pesimistički obojeni”.
Na konkursu su pobedili Filip Vujošević i Branislava Ilić sa dramama „Ronalde, razumi me” i „Telo” koji se takođe bave mračnom stranom života u Srbiji.
O tome da li rečeni podatak može biti (i kakav) sociološki indikator za „Blic” govore nagrađeni pisci Aleksandra Glovacki (predsednik žirija), reditelj Gorčin Stojanović i profesor Žarko Trebješanin.
Aeksandra Glovacki, predsednica žirija, kaže da je u svim radovima mesto dešavanja Srbija danas u kojoj vlada haos i gde žive isključivo gubitnici. „Nema čak ni mafijaša. Valjda su oni preterano uspešni a samim tim se ne uklapaju u pogled na svet mladih srpskih dramskih autora. Radnja dve trećine drama se dešava u izanđaloj kafani, bircuzu (mestu adekvatnom za okupljanje luzera), gde takoreći nema ni gostiju jer su i te kafane bezuspešne. Drugo 'omiljeno’ mesto mladih pisaca je bolnica. Ne ludnica, što bi bilo za očekivati, već opšta bolnica" verovatno zato što i ludnica nosi višak izvesnosti i određenja. A treći prostor je stan i to ili iznajmljena sobica ili u smeštaj u studentskom domu.”
Sociologija i umetnost
Gorčin Stojanović kaže da u konkursnom obilju tekstova ima veoma malo dobrih. Po pravilu polovinu potpisuju netalentovani, neznalice i skribomani. „U druge dve četvrtine pak naći ćete mnogo opštih mesta, kompromisnih rešenja sračunatih na instant-prijemčivost, pomodnost. Ostaće, dakle, desetak komada od koji će jedan ili dva biti vredni izvođenja. Ako predstave budu dobre, tada nije važna sociologija, nego umetnost.
Filip Vujošević, dobitnik nagrade (za tekst „Ronalde, razumi me”), teatarskoj publici poznat po komadu „Halflajf” u „Ateljeu 212”, za „Blic” kaže: „Bavio sam se onim što je preovlađujuće u našem društvu, a to su gubitnici tranzicije, ljudi koji pokušavaju da pronađu svoje mesto, obespravljeni i obezglavljeni nastoje da vode normalan život. Živimo u zemlji u kojoj ne postoji čvrst sistem vrednosti i pravila, a u kojoj se, u isto vreme, simulira normalnost i povezanost sa ostatkom sveta. Život koji žive, dakle, jeste simulacija života. Budućnost iz takve sadašnjosti ne može ni da se sagleda. No, nada ipak(!) postoji. Nalazi se osnovnoj, ogoljenoj ljudskosti. U saučesništvu ljudi koji su, nemajući ništa, osuđeni jedni na druge. Moja drama traga za odgovorom na pitanje: Da li postoji ljubav u tranziciji? Jedan od likova u mojoj drami kaže - 'Uvek ima’.”
Branislava Ilić čija je drama „Telo” takođe nagrađena, za „Blic” kaže: „Posle svih drastičnih društvenih rezova, revolucija, očekivanja i razočaranja, odustala sam od dijagnosticiranja stvarnosti u kojoj živim, samim tim i od predviđanja svake vrste. Živim trenutak, svoj i trenutke meni bliskih ljudi, pišem o onome što prepoznajem i uživam u malim stvarima kojih je čudom sve više. Radujem se životu.”
Po rečima Gorčina Stojanovića teatar je uvek, i onda kada to neće, ogledalo svog doba. „Ništa čudno kada je reč o slici koju pružaju radovi pristigli na konkurs Sterijinog pozorja, sociologija pozorišta vrvi od takvih primera. Nevolja počinje onda kada se na sceni – u dramskom tekstu ili van njega – ponavlja svet, kada se samo konstatuju činjenice, manje ili više duhovito. Publika instinktivno prepoznaje stvari, ali zahteva da sazna, razume ili oseti nešto što nije ono što već poznaje, shvata ili oseća. Drugim rečima: da živimo u jadu i bedi, to znamo posredstvom bilo kog medija, pa makar to bilo i pozorište. Ali, da bismo svoju bedu mogli podneti, moramo se u isti mah s njom suočiti i od nje pobeći. Suočavanje je preduslov. Srbija ima svoju veliku temu, temu suočavanja sa samom sobom. Retko ko se tom temom bavi i većina komada je, po pravilu, kuknjava za tim kako nam je, a ne zašto nam je tako kako nam je.”
Žarko Trebješanin za „Blic” kaže da prepoznaje (dramske) stereotipe (kafana kao metafora za Srbiju, svi likovi gubitnici"), ali i da „brojna sociološka istraživanja i ankete na tu temu takođe ukazuju na beznađe i depresiju kao na primarno viđenje sveta naših ljudi. Porazno i zabrinjavajuće tim pre što su do pre godinu i nešto dana istraživanja i ankete ukazivale i na optimizam, samopouzdanje, izvestan pozitivan odnos. Ozbiljna i velika tema. Ali ono što bi u ovom kratkom komentaru izdvojio jeste činjenica da za tako stanje stvari nisu primarne ekonomske (ne)prilike, nego nepostojanje sistema vrednosti. Iskustvo i istorija pokazuju da čovek može živeti na granici siromaštva, ali ako postoji vrednosni sistem, ako su poznata pravila igre koja čine da čovek prepoznaje (i može planirati) svoju budućnost onda je prisutan pozitivan odnos. Ljudi danas vide da naša elita (pre svega politička) zapravo i nema viziju, a nekmoli snagu da je ostvari. A mladi i dalje odlaze, pesimizam i beznađe su akutno stanje nacije. Nije nepoznanica da pesimizam potkopava osnovne temelje društva i dovodi u pitanje budućnost, opstanak.”
