Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemlja bez građanskog zakonika
Srpski građanski zakonik, koji je usvojen u Srbiji 1844. godine, u stvari je posrbljen austrijski građanski zakonik i važio je sve do 1944. godine. Danas umesto toga imamo nekoliko zakona koji regulišu pojedine oblasti. Kada zavlada anomija, stanje u kojem se ne poštuju ni pravne niti moralne norme, ljudi pribegavaju samoubistvu, zbog neizvesnosti – kaže akademik Vojislav Stanovčić
Akademik Vojislav Stanovčić dobio je priznanje za životno delo „Zlatni pečat“ od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Međunarodnog centra za etno-istorijska i antropološka istraživanja univerziteta u Palermu, koje mu je krajem novembra uručeno na skupu u sali tamošnjeg parlamenta. Inače, prvi dobitnik ovog uglednog priznanja, koje u oblasti antropologije ima rang Nobelove nagrade, bio je Klod Levi-Stros. U oceni nagrađenih radova istaknuto je da se autor u svom višegodišnjem radu zalaže za ideje demokratskog načina upravljanja u uslovima multikulturalizma, i izgradnje društveno-političkog sistema koji bi odgovarao mirnom suživotu, naročito na području Balkana. Takođe, akademik Stanovčić je nagrađen i zbog toga što rukovodi na dva projekta povezana sa datom temom, a autor je i više od trideset pet radova i opširnih priloga, na stranim jezicima. Akademik Stanovčić autor je i kapitalnih knjiga „Moć i legitimnost“, „Političke ideje i religija“ (1,2), „Vlast i sloboda“, „Politička teorija“(1) i drugih. Sada sa naše strane, i u saradnji sa mađarskom Akademijom nauka, koordinira projektom utvrđivanja broja žrtava u Vojvodini tokom i nakon Drugog svetskog rata (1941–1948).
Održali ste ovom prilikom u Palermu i predavanje o tome kako živeti zajedno u različitosti?
U svetu postoji manje od dve stotine država, a obitava nekoliko hiljada etničkih grupa. Inače, samo je deset do dvanaest država monoetničkih. I samo 0,5 odsto svetskog stanovništva živi u tih desetak država. Sve ostalo je multietničko, multireligijsko, multikulturalno. Prvi problem, o kojem sam govorio, ukazuje na odnose država i etničkih grupa, zatim sam izlagao o zahtevima tih etničkih grupa. Amerikanci su protiv kolektivnih prava, dok Evropska unija okvirnom konvencijom pruža okvire za kolektivna prava, pravo na očuvanje elemenata identiteta, ime, jezik, religiju, tradiciju. Ono što i sada ne odobravam jeste težnja manjina da svojim proglase rudna bogatstva koja se nalaze na njihovoj teritoriji. Govorio sam i koliko vladavina prava i konstitucionalizam olakšavaju suživot i svima daju ista prava i slobode. Važni su i oblici učešća manjina u vlasti i upravi, kao i političke kulture koje su pretpostavka zajedničkog života, a deo su civilizacija i opštih kultura. Na američkom Institutu za mir 1990. je konstatovano da u svetu postoji 640 secesionističkih pokreta. Tada je ocenjeno da se problem samoopredeljenja svodi na razumnu autonomiju bez otcepljenja od postojećih država. Ali, Povelja Ujedinjenih nacija ima dva kontradiktorna principa, pravo naroda na samoopredeljenje i pravo teritorijalnog integriteta svake države.
U svojim delima, između ostalog, analizirate različite oblike zloupotreba moći. Kakvo je Vaše mišljenje o državnoj formi demokratije, budući da se stiče utisak da glasači imaju sve manje uticaja na ono što se dešava?
Često su društvena kretanja bila bolje opisana u književnosti nego u nauci. Kristofer Marlo je prikazao tri puta osvajanja moći. U „Tamerlanu“ moć se osvaja državničkim i političkim sredstvima, u „Faustu“, mnogo pre Getea, izložio je ideju o dolasku do moći putem znanja, a u „Trgovcu sa Malte“ ekonomskim sredstvima sticanja moći. Kada je reč o izborima, ako oko 51 odsto glasača izađe na izbore, od toga polovina odlučuje o izboru predsednika.
Naš ustav kaže da su izbori neposredni. Međutim, svaka politička partija može da stavi na spisak čak dve stotine pedeset imena, ali kad se utvrdi koliko je mandata dobila, ko će biti poslanik uglavnom odlučuje vođa partije. Prema odluci nemačkog Ustavnog suda kaže se – ako se treća ruka umeša između birača i nosilaca vlasti, to su posredni izbori. Još je Robert Mihels početkom 20. veka pisao o oligarhijskim tendencijama u demokratskim političkim partijama i konstatovao da se moć koncentriše u jednu grupu u kojoj izrasta jedna ličnost. Ona može da kaže: „Partija, to sam ja.“ Pa i kod nas je sada tako – partija, to sam ja.
Sloboda je preduslov za stvaralaštvo u umetnosti, ali kako čovek u političkom životu koristi tu slobodu?
Oni koji imaju veliku moć zloupotrebljavaju je, tako zloupotrebljavaju i slobodu. Hegel je izložio ideju o razvitku svesti o slobodi, od slobode jednog, u istočnjačkim despotijama, u doba antike manjina je slobodna, a u zapadnim sistemima šire se oblici slobode na sve. Čovek je po prirodi „društvena životinja“ (Aristotel), ali nisu mu od prirode dati politički oblici. Nekada pojedinci biraju te oblike, a nekada odabrane grupe, elite, mafija, najhrabriji, najzaslužniji za nešto. Ove godine napisao sam obiman rad o demokratiji, vladavini prava i konstitucionalizmu. Prvi deo te studije govori koje uslove treba ispuniti da demokratija ne bude najgori od svih političkih oblika, a uslovi su vladavina prava i konstitucionalizam. Nažalost, naša zemlja ne ispunjava ova dva ključna uslova. Platon i Aristotel su klasifikovali političke oblike u ispravne i iskvarene, korumpirane. Iskvareni oblici su oni u kojima vlastodršci vlast koriste samo u interesu onih koji su ih podržali, umesto u opštem interesu. Dovoljno je pogledati kako su u našem društvu raspoređene nadležnosti, prema znanju i sposobnostima sigurno nisu. Drugi uslov je da se poštuju pravila vladanja oko kojih je ranije postignuta široka saglasnost.
Pored politike, znanja i činioca ekonomskog, koliku ulogu danas strah ima u vezivnom tkivu društva, s obzirom na to da je oduvek upravljao onaj ko je kanalisao i strah?
Danas se čovek najviše plaši ratnih i ekonomskih nedaća. Mnoge vlasti namerno stvaraju pravnu neizvesnost, što je još jedan razlog za strepnju. Sredinom osamdesetih godina objavio sam dva članka o pravnoj neizvesnosti kao obliku autoritarne političke kontrole. Setimo se kneza Miloša, koji je bio autoritarni vladalac, posle 1858. potpisao da će poštovati Hatišerif iz 1838. godine, a izjavio turskom paši da ustav neće poštovati. Tako je nekada moglo da se kaže, a da se ne radi. Međutim, nešto može i da se ne kaže, a da se radi. Nepoverenje rađa strah. Iz straha i poslušnosti rade se stvari nalik na događaje u vezi sa zabranom predstave „Golubnjača“. Protiv tog komada u Vojvodini je glasalo trideset hiljada komunista, a da ga je, pri tome, videlo samo njih stotinak.
Često izgleda da su nam zakoni nametnuti, da nam je Evropska unija nametnuta, međutim, stanje zakonitosti je i prirođeno čoveku?
Ja sam zagovornik vladavine prava, umesto vladavine ljudi. Još sam krajem osamdesetih godina naglašavao da će nam trebati pola veka kako bismo konačno uveli vladavinu prava, da promenimo autoritarnu političku kulturu, i preobrazimo je u liberalnu. Smatram da nam tek predstoji šezdeset godina i da smo izgubili mnogo vremena. Kada govorimo o ugledanju na Evropsku uniju, treba da posmatramo šta je ta zajednica postigla sprovođenjem određenih zakona. Srpski građanski zakonik, koji je usvojen u Srbiji 1844. godine, u stvari je posrbljen austrijski građanski zakonik i važio je sve do 1944. godine. Mi danas nemamo građanski zakonik, umesto toga imamo nekoliko zakona koji regulišu pojedine oblasti. Međutim, kada zavlada anomija, stanje u kojem se ne poštuju ni pravne niti moralne norme, u takvim situacijama ljudi pribegavaju samoubistvu, zbog neizvesnosti. Na više primera konstatovano je to da ljudi imaju potrebu za nomizmom, dakle, žele da žive pod racionalnim, stabilnim i pravičnim pravilima. Buda i Konfučije učili su da drugome ne treba činiti ono što ne bismo da se nama čini, i to se može zakonom zabraniti. Hrišćanstvo govori o tome da ljubimo drugoga kao sebe samog, što ne može da bude propisano zakonom, već slobodnom voljom.
Marina Vulićević
objavljeno: 18.12.2010.
