Izvor: Blic, 17.Jul.2011, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zelenović: Za Kinoteku Lik Beson kaže da je kao raj
Slavni nemački filmski reditelj Vim Venders došao je u Beograd da bi primio nagradu Zlatni pečat koju je ustanovila i dodeljivala Kinoteka.
Ozbiljan čovek, sa strogim protokolom, dospeo je na moj predlog u restoran „Stara trešnja”, gde je mešano meso „najbolje na svetu”. Kako je ručak odmicao, Venders je bio sve veseliji uporno ponavljajući da je mnogo srećan što je došao u Srbiju. Posle nekoliko domaćih rakija i gastronomskih egzibicija, izašli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smo iz restorana i uzdržani i konvencionalni profesionalac Venders pretvorio se u boema koji opušteno šeta niz ulicu sa rukama u džepovima i zvižduće neku filmsku temu. Pitao sam ga tada da li može neki mali susret sa novinarima, a on mi je odgovorio „sad može sve”, započinje ispovest za „Blic nedelje” Radoslav Zelenović, direktor Muzeja jugoslovenske kinoteke.
Čuvenog francuskog reditelja Lika Besona sam odveo u arhiv Kinoteke, i kada je video koje sve filmove imamo, pozvao je prijatelja i rekao mu: „Čoveče ja sam u raju”. Ovde sve može da se nađe, bukvalno sve. Čovek deset sati nije skidao osmeh s lica. Kolomba Domingez, čuvena Mama Huanita iz filma „Jedan dan života”, pevala je dok sam je na harmonici pratio. Pevala i plakala. Kolomba je došla sa marijačima iz Beča, a ja sam je harmonikom rasplakao. Tada sam se uštinuo i pitao se u sebi „alo, bre, kosovopoljac, je l’ se tebi ovo dešava?”
Šteta iz najbolje namere
Služba je mnogo puta mog oca Mirka naterala u selidbu. Bio je železničar i nije čestito ni proslavio sa prijateljima rođenje sina Radoslava kada je u Kosovskoj Mitrovici kazao mojoj majci Milici da pakuje stvari radi selidbe u Kosovo Polje. Milica je bila prosvetni radnik i njena služba je pratila očevu gde god da je on dočekivao i ispraćao vozove. U Kosovu polju je postojalo kulturno-umetničko društvo u kojem su Milica i Mirko igrali, a ja kao klinja statirao. Stanovali smo u većoj garsonjeri ispod lokalnog bioskopa za čije funkcionisanje je bio zadužen moj otac. Delili smo kupatilo sa još četiri porodice i dešavalo se da zaradim batine zavrćući slavinu tokom zime da ne bi voda curila. Uštedeo sam vodu, ali su zbog toga zaleđene cevi pucale. Cirkus.
Mokre noge i batine zbog Čaplina
Naučio sam da čitam pre škole zbog sadržaja filmova koje je Mirko donosio iz Beograda gde je ugovarao projekcije za Kosovo Polje. Niko u kosmosu nije bio važniji od mene kada sam komšijskoj deci prepričavao filmove koji će se tek za šest meseci prikazivati u bioskopu. Za dečije nemirluke majka me je kažnjavala zabranom odlaska u bioskop, i jednom je bila neumoljiva baš kada su po celom komšiluku prepričavali neko od remek-dela Čarlija Čaplina. Slušao sam iznad glave korake srećnih ljudi kojima niko nije branio da odu u bioskop i odlučio da se kroz prozor, bez cipela iskradem iz naše garsonjere. Samo u vunenim čarapama gacao sam po snegu i uspeo da se popnem u bioskopsku salu. Prsti na nogama su mi se grčili od zime, ali šta je to u poređenju sa Čaplinom na velikom platnu. Pre početka filma me je Milica izvela iz bioskopa i bukvalno na rukama snela u garsonjeru, jer nije htela da opet kvasim noge. Dobro me je izudarala, ali umesto da upamtim batine, uvek sam sećao dragocenih nekoliko minuta ushićenja pred početak Čaplinovog filma. To ushićenje pred gledanje Čaplinovih filmova nikada me u životu nije napuštalo, ma koliko puta sam uživao u njegovoj genijalnosti.
Harmonikaš
Harmoniku sam prvi put ugledao na časovima muzičkog u osnovnoj školi. Kada je nastavnik otišao u vojsku, moj razredni starešina mi je dao zadatak da osnujem školski orkestar da školski instrument ne bi ostao neiskorićen. Rečeno - učinjeno. Sa drugarima sam počeo da sviram na školskim priredbama i igrankama da bih kasnije, kao gimnazijalac, bio šef orkestra Kulturno-umetničkog društva „Branko Medenica” iz Kosova Polja. Voleo sam harmoniku jer me je upoznala sa mnogim devojčicama i dala mi priliku da obiđem sva mesta na Kosovu. Posebno mi je bio gušt da sa svojim bendom „Papagaji” sviram gimnazijske igranke. Bili smo ozbiljan orkestar koji je odlično svirao evergrin. Prvi razred gimnazije sam završio u Peći, jer mi je majka rođena u tom divnom kosovskom gradu, a ostala tri razreda u Prištini. Mnogo puta sam iz Prištine tabanao do kuće po dva sata, jer nisam stigao na poslednji autobus prema Kosovu Polju. Nerviralo me je da filmove u bioskopu gledam od šest po podne bez društva, kada su svi moji školski drugovi dolazili na projekciju dva sata kasnije. Umeo sam da im pokvarim zabavu kada su me zadirkivali što moram pre mraka kući. Samo im otkrijem da je kuvar ubica u trileru koji za nekoliko minuta treba da gledaju. Često bi se toliko iznervirali, da ne bi ni otišli u bioskop.
Očeva molba
Tri puta u tri godine zaredom su me odbili na prijemnom ispitu na FDU. Živeo sam za momenat kada ću biti primljen na studije filmske režije, ali nije išlo. Bio sam član amaterskog filmskog kluba u Domu omladine i režirao nekoliko u inostranstvu nagrađenih amaterskih filmova. Ali izgleda da za članove komisije Đina Lolobriđida i Zelenović
nisam video dovoljno filmova u životu. Nisam imao kud, već sam se pomirio sa svojim životom pod B. Već posle prvog neuspeha na prijemnom ispitu na FDU, u Prištini sam upisao Filološki fakultet: smer južnoslovenski jezici, opšta lingvistika i jugoslovenska književnost. Dve godine sam polagao ispite paralelno sa novim pokušajima da upišem studije režije u Beogradu, i na kraju odlučio da se definitivno preselim u prestonicu. Priznali su mi sve položene ispite u Beogradu i otvorili mogućnost da upišem treću godinu studija. Otac mi je pred put na studije dao nešto novca u plavoj koverti i rekao mi: „Sine Ratko, Beograd je velika varoš, vodi računa da ne brukaš sebe, majku i mene.” Uozbiljio sam se i te očeve molbe se držim sve do danas. Mirko je bio strog ali pravedan otac, i častan čovek. Diplomirao sam u roku fakultet koji se tada studirao u proseku malo više od sedam godina. Sve vreme van studija sam provodio u Kinoteci gledajući filmove. Čak sam se raspitivao na koji način mogu tamo da se zaposlim. Makar da cepam karte na ulazu.
Život najbolji scenarista
Dan kada sam diplomirao obeležio je moj život. Radostan i pomalo gord, želeo sam što pre da se pohvalim mojim cimerima da sam okončao školovanje. Bio sam kao bez glave kada sam izašao iz fakulteta pravo pred veliki beli automobil koji se u poslednjem trenutku zaustavio pred mojim kolenima. Izvinjavao sam se vozaču obaveštavajući ga da sam diplomirao pre deset minuta. „Lepo je to, ali gledaj gde ideš..”, kazao mi je i ušao u kola kada se uverio da sam dobro. Zbog svega, zakasnio sam da uđem u autobus broj 28 koji me je vodio do Doma železničara u kojem sam živeo za vreme studija. Vozač je samo odmahnuo glavom na moju podignutu ruku. Krenuo sam peške prema Narodnom pozorištu i odlučio da svratim do Doma omladine. Dva meseca pre tog ludog dana, na nagovor cimera sam se iz studenstske sobe javio na konkurs u „Politici” koji je raspisan za urednika filmskog programa Doma omladine. Na vratima me je sačekala sekretarica i kazala mi da je baš šteta što još nisam diplomirao, jer je radnički savet pre dva minuta završio sednicu. Izvadio sam indeks iz džepa i kazao joj da sam diplomirao pre pola sata. Otela ga mi je iz ruke i utrčala u salu za sastanke i uzviknula: „Zelenović diplomirao!” Sve je ispalo fantastično. Dobio sam posao, ali da se sve nije tako filmski odigralo, moj život bi otišao u sasvim drugom pravcu. Postao bih verovatno bibliotekar u Prištini i ko zna šta bi se meni i mojoj porodici sve dogodilo u životu. Nije bilo ni para ni vremena da se besposlen šetkam po Beogradu. Dan kada sam diplomirao je dokaz da je život najbolji scenarista.
Prijateljstvo s princom Tomislavom Karađorđevićem
Bard našeg glumišta Velimir - Bata Živojinović odveo me je na Kosmaj u mesto Koraćica da mi pokaže „tu divotu”. I stavrno je bila divota. Puca vidik preko pola Srbije. Posle nekoliko dana smo supruga Vesna i ja već pregovarali sa „stricem” Markom da nam proda kuću.
„Dečak, raspitao sam se malo o tebi... mogu lako da prodam kuću ali nikako ne mogu da kupim dobrog komšiju”, rekao mi je i pružio ruku. Dao sam ugovorenu sumu koja je obuhvatala svu porodičnu ušteđevinu i posle nekoliko sekundi se uzajmio od njega da bih mogao da počnem da renoviram kuću iz koje se više nećemo seliti. Grdne stanove smo promenili kao podstanari i konačno smo tada stekli nešto naše. Princ Tomislav Karađorđević je za života voleo da dođe u tu našu kuću u Koraćici. Stalno mi je govorio kako sam mnogo učinio za Karađorđeviće sakupljanjem, restauracijom, čuvanjem i prikazivanjem filmova o njihovoj dinastiji. Postali smo i sve do njegove smrti ostali iskreni prijatelji. Bio je već bolestan kada me je pozvao na ručak i malo razgovora, kada sam se okuražio i pitao kakvi smo mi Srbi zapravo. „Plemenit je srpski narod, ali ima jednu veliku manu - počinje da rešava problem kada on više nije rešiv.” Posle tog razgovora sam se trudio i danas se trudim da rešavam probleme što je pre moguće. Nekoliko dana pred smrt princ Tomislav me je praktično pozvao da se oprostimo i zamolio me da nekako prošvercujem cigarete pored ljudi koji su se brinuli o njemu. „Znaš ti kako ćeš”, samo mi je kratko rekao posle mog negodovanja.
Ne znam kako sam preživeo dosad
Nekoliko puta sam bio siguran da neću preživeti rizike u životu koje sam lako preuzimao. Prekinuo sam Fest 1997. kada sam video kako policija mučki bije studente usred Beograda. Suspendovan sam kao urednik Televizije Beograd jer je neko na svoju ruku preko filmske trake nasnimio reklame pa su gledaoci umesto kraja filma videli sat preko celog ekrana. Deo političkog vrha SFRJ je te okolnosti tumačio kao smišljenu provokaciju. Moj pokojni otac je zvao moju taštu telefonom da je pita da li sam uhapšen. Dnevnik u pola osam je javio da sam suspendovan. U zimu 1992. sam napustio televiziju i ušao u Kinoteku koja je bila bez direktora dve godine i sa nameštajem od pre četrdeset godina. Na kraju sam pre šest godina posle nesnosnih bolova u stomaku završio u bolnici s akutnom upalom pankreasa. Kada sam se posle operacije probudio i video suprugu Vesnu i sina Đorđa pored kreveta, znao sam da nije kraj. Kada su oni otišli, došao je lekar koji me je operisao i pitao me: „Je l’ se mnogo šikalo u životu?”. Kratko sam mu potvrdio da jeste. On me je samo pogledao i rekao: „Biće sve u redu.” Pitam se nekada kako sam sve to preživeo, ali sam studentima i svom sinu stalno govorio: „Potrudite se da život upamtite po rizicima koje ste prihvatili.”
LIČNA KARTA
Radoslav Zelenović je rođen 20. 1. 1948. godine u Kosovskoj Mitrovici. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1968. godine bavi se amaterskim filmom u Filmskom klubu Doma omladine Beograda. Od 1971. do 1979. je urednik filmskog programa Doma omladine, a od 1979. do 1992. urednik filmskog programa Televizije Beograd. Jedan od osnivača i urednika III kanala Televizije Beograd. Glavni i odgovorni urednik, i osnivač časopisa „YU video”. Urednik je i realizator mnogih filmskih programa i manifestacija iz oblasti filma, kao i saradnik časopisa iz te oblasti. Direktor je filmskog festivala na Paliću, dugogodišnji član Saveta i selektor FEST-a i festivala u Sopotu. Od 1992. godine je direktor Muzeja jugoslovenske kinoteke. Oženjen je Vesnom i ima sina Đorđa. Govori ruski i francuski jezik.
.jpg)
