Izvor: B92, 24.Jan.2011, 16:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zeleni Stršljen/Green Hornet
Gorčinov Stršljen je bio smešniji.
Kada film režira Michael Gondry (bez obzira šta vi mislili o njegovim filmovima Eternal Sunshine Of The Spotless Mind, The Science Of Sleep, Be Kind Rewind i brojnim spotovima za Bjork, Massive Attack, Chemical Brothers...) onda malčice više nego u slučaju nekih drugih reditelja postoji ozbiljno očekivanje da će stvari biti urađene drugačije nego što smo do sada navikli. U tom smislu, vest da će on režirati palp >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << heroja Green Horneta (nakon što su se Kevin Smith i Stephen Chow promuvali pored projekta) probudila je nadu da će etabliranje savremenog super-heroja (lažno) započeto sa Favreauovim Iron Manom i maestralno nastavljeno sa Kick Ass uskoro dobiti i svog najzabavnijeg brata. Izbor komičara Setha Rogena za glavnu ulogu samo je dodatno podgrejao očekivanja.
Nakon gledanja dva i po sata predugog Green Horneta, mogu da zaključim da je Gondry uspeo u nekoliko stvari:
- da nas uveri da malokrvna scenaristička drešina Be Kind Rewind možda i nije bila slučajna
- da Seth Rogena bleklistuje na istu listu holivudskih promašivača na kojoj suvereno vlada Jack Black (otuda i ime iste)
- da sebi zatvori najveća vrata Holivuda („Salut, France!")
- da napravi film u odnosu na koji Jay and Silent Bob Strike Back deluje kao nešto vredno dva subotnja sata.
Stradanje Hornetovo počinje samim samo-izuzimanjem Gondry-ja iz rada na filmu. Njegov barokni vizuelni pristup zasnovan na autentičnim („nadrealnim") rešenjima u nekoliko navrata proviruje u filmu (recimo, sekvenca sa požarima koji se šire gradom), dok prikrivene tragove njegovog (ne)zadovoljstva radom na ovom filmu treba tražiti u nehumano zabavnim ubistvima negativaca, koji uglavnom stradaju od neobičnih „sudara" sa automobilima ili kamionima-mešalicama. Ostatak filma promiče u nepotrebno i jalovo preorkestriranim kalamburima od akcionih scena ili reprizama rešenja koja smo videli kod reditelja sa kojima Gondry ne bi podelio ni hladnu supu.
Sam scenario, koji potpisuju Seth Rogen i Evan Superbad Goldberg, deluje kao delo dva deteta kojima je dato sto miliona dolara za zezanje, od kojih su se ovi na kraju uplašili i odlučili da sve spiskaju na par besmislenih vatrometa. Goldbergov prethodno demonstrirani osećaj za psihologizaciju neravnina između likova (tamo gde obično u „lakim" žanrovima bivamo počašćeni klišeima) ovde tek povremeno treperi „življom" tenzijom u odnosu između Horneta i njegovog pomoćnika Katoa, dok je odnos između Horneta i njegovog oca (sramno obesmišljeni Tom Wilkinson) jednodimenzionalna parodija strogog oca i „neobećavajućeg" sina.
Baš kao i zlatni momenti Gondry-jeve režije i duhoviti momenti dvojca Rogen-Goldberg ostaju na nivou „štrčućih" situacija (pokušaj izgovaranja prezimena mrtvog novinara) koji uglavnom samo još više otkrivaju bledu bedu ostatka filma.
Green Hornet, baziran na škakljivoj premisi „palp" super-heroja, koji u isto vreme ima i svetle ideale klasičnog super-heroja, ali i mane običnog čoveka, u Gondry-jevoj interpretaciji nije našao odgovarajući žanr. Ovaj film se boji da bude ludačka akciona-komedija, a ne zna ni kako bi od Horneta napravio „šarmantniju", slacker varijantu, recimo, Iron Mana zadržavajući materijal unutar marvelovske „ozbiljne" matrice. Tako dobijamo film koji ima sve elemente da bude superherojski Rush Hour ili Bad Boys, a sve vreme ne ume da se snađe sa najesencijalnijim momentom tih serijala - humorom.
Kastovanje Cameron Diaz kao „Pepper namesto Pepper" samo sebe sprda onog trenutka kada se Hornet i Kato upuste u nagađanje njenih godina. Ovo je bila uloga za Emmu Stone. Pa makar i ofarbanu u plavo.
selektah: 3-/ 10
