Izvor: Blic, 25.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Zatvoreni tokovi'
'Zatvoreni tokovi'
Konak knjeginje Ljubice
Autor izložbe Nikola Šuica pokazao je da je i kod nas moguće prirediti izložbu koja oslikava vreme, ima temu i nije ni prenatrpana ni egocentrična.
'Zatvoreni tokovi' su pokušaj (uspeo, dakako!) da se protok informacija, medijsko obilje i reference iz sveta smeste u naš prostor i naše vreme. I ovaj 'proizvod' svetski a naš govori o tome gde se naša umetnost na početku novog milenijuma nalazi, budući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je korak sa svetom uspostavljen već krajem prošlog veka i to zahvaljujući dobrim delom upravo stvaraocima koji su ušli u Šuicinu selekciju (D. Atanackoviću, M. Milunoviću, D. Aleksiću, Marieli Cvetić i Mariji Ćalić). Nesumnjivo je da individualno razmišljanje ne može biti u raskoraku sa manje ili više sličnim preokupacijama koje nameće informatičko doba. Pitanje je samo koliko ga pojedinac ispolji na originalan način.
Tema 'zatvorenih tokova' ne označava, dakle, zatvaranje pred tokovima, već pronalaženja sebe (i svog puta) u zadatim tokovima.
Šta umetnike zaokuplja i nadahnjuje, ova izložba predočava i u celini i pojedinačno. U celini, jer razotkriva teško breme reminiscencija, metafora, pozicioniranja umetnika, šeme, retko sudara sa njima. U razbijanju šema najdalje je otišla zvezda ove izložbe Piter Grinavej sarađujući sa Ištvanom Horkajom na mega projektu 'Koferi Tulze Luper' o sudbini jevrejskog zlata u Trećem Rajhu kroz ličnu storiju, digitalne kompozicije od printova novinskih isečaka, dokumenata i fotografija, kao i veb sajt. Grinavejev DVD savršeno je legao pod svodove Konaka!
Zanat lepote
(Vladimir Tasić, Kiša i hartija, Svetovi, 2004)
Junakinja romana se poredi sa mitološkom Elektrom, jer je bezuslovno odana ocu, a (na porođaju) je 'ubila' majku, i sa istoimenom kometom, jer joj lutanje (svetom i u duhu) nije donelo smirenje. Ni povratak u 'sirotu, dobru domovinu' nije bio utešan: unakažena potrošačkim duhom vremena, Srbija je postala krater (do propasti uzavrele) Evrope. Sa (umetničkom) grupom jednako 'pogubljenih, raskomadanih, fragmentarnih' ljudi bez identiteta, ona pokušava da se oslobodi i snađe kroz suprotstavljanje konvencijama društva, kulture i sudbine. Međutim, zajednički 'isceljujući' performans (ritualna potraga za savršenim, rajskim jezikom i suštinom ljudskog bića), koji je počeo potresnim 'simultanim uzdahom mirijada duša', završava se neizdrživom, besmislenom rikom; njihovo sveže, ohrabrujuće prijateljstvo brzo je prekinuto provokativnom ponudom (menadžera–Mefista) da se obogate i proslave od svoje umetnosti; sve što je počelo lepo (plemenito, uzvišeno, poetično), završilo se 'kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre'. Između tih krajnosti, istina se, (užasavajuće) neodrediva i (utešno) sveobuhvatna, potpuno rasplinula. Usamljena i neisplakana, junakinja postaje oličenje čistog, večitog umetnika koji, sa samurajskim požrtvovanjem i patnjom, svedoči o svom dobu i savremenicima, o 'neobjašnjivom krahu savršenog sveta'.
Tasićeva majstorska naracija navodi (očarava) čitaoca da se isključi iz haotičnog, bolesnog, neljudskog ritma epohe i da od (korisnog) kiborga, ponovo postane (ranjiv, usamljen, suvišan) čovek. Negujući filigranski delikatan pripovedački zanat, on brani roman od 'industrijalizacije' i vraća ga lepoj umetnosti.
.jpg)
