Izvor: Blic, 29.Jul.2017, 07:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto treba čitati Lejlu Slimani
Malo se, vrlo malo poslednjih meseci, otkako je beogradska Booka objavila srpski prevod romana "Uspavaj me" francuske spisateljice Lejle Slimani, govorilo o tom delu, a i kad bi se progovorilo, uglavnom bi našom pseudoknjiževnom pseudočaršijom odjeknulo zlurado pitanje: zar je moguće da ovakve knjige danas dobijaju Gonkurovu nagradu? Uz neizbežnu ciničnu konstataciju da je, eto, institut književnih priznanja kalirao i na vrlom Zapadu, a ne samo na izgaženom Balkanu...
Gotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << niko, pri tom, nije našao za shodno da nešto više kaže o samom ovom štivu, koje - ako ćete verovati proceni čoveka kome se ukazala prilika da "Uspavaj me" (Chanson douce) prevede na srpski jezik - ima jedan kvalitet od kojeg se u savremenoj književnoj produkciji maltene odustalo, ili neminovno odustalo, valjda zbog same prirode vremena i objektivnog ontološkog pada koji, pored ostalog, rezultuje i time da smo danas u svakom pogledu slabiji, kratkosežniji i plići od svojih bližih i daljih predaka: Lejla Slimani (Rabat, Maroko, 1981), posle zapaženog prvenca U ljudožderovom vrtu, uspela je da izgradi jedan besprekoran roman. Dobro, besprekoran ili još malo pa besprekoran. I za to svoje zanatsko dostignuće ovenčana je prestižnim Gonkurom. I, šta sad?
Jedno stravično dvostruko ubistvo, gde su žrtve mala deca, sestra i brat, opisano je već u prvoj glavi ove antikriminalističke priče. Sve se, dakle, zna od samog početka. Jedino se ne zna zbog čega je dadilja Luiza usmrtila malu Milu i Adama, dok su roditelji, Mirijam i Pol, bili negde na svojim svakodnevnim zadacima. To ćemo saznati čitajući. Dok vešto raspliće klupko strave, Lejla Slimani pripoveda o francuskoj, ali i ne samo francuskoj nego upravo zapadnoj stvarnosti, o raskoraku između onoga što ta stvarnost nameće i onoga što je priroda ostavila u amanet ljudskom rodu, o porodici koja se raspada ne samo zato što njeni činioci, ljudi, nisu kadri da je sačuvaju već zato što je taj bazični društveni entitet osuđen na sunovrat u svetu u kojem prenadražene jedinke napuštaju temelje i, gamižući uz zidove svojih satirućih karijera i nagrizenih snova, streme ka krovu kojeg nad njihovim glavama više nema.
Dok detaljno i na mahove maestralno opisuje mladi bračni par koji se, ne bez oklevanja, odlučuje da uzme ženu da im čuva decu dok oni rade, kao i kroz tajnovitu, neurasteničnu i čudovišnu ličnost sredovečne dadilje Luize, visokonagrađena Lejla Slimani pred čitaočevim očima razotkriva tkanje ove epohe, sve s aktuelnim poimanjem ljubavi i obrazovanja, zadirući u odnose zasnovane na ličnoj i statusnoj dominaciji, na finansijskoj moći, uz sve one klasne, rasne, polne i ostale predrasude koje nikakva politička korektnost ne može da iskoreni.
Gonkur, dakle, nije otišao u pogrešne ruke, kao što ni naš čitalac neće pogrešiti ako u ruke uzme roman Uspavaj me, pravo malo remek-delo modernog spisateljskog pragmatizma. Da, ima na tim stranicama mučnih, groznih opisa, ima situacija gde vam dođe da batalite knjigu i latite se neke D. Stil. Ali Slimanijeva ima stila. A mi imamo razloga da sa zanimanjem očekujemo njene nove literarne poduhvate.
(Autorski tekst Vladimira D. Jankovića objavljen je u "Blicovom" dodatku "POP & Kultura")
.jpg)
