Izvor: Blic, 15.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto ne gledam Daliju
Zašto ne gledam Daliju
Jednom sam već pisao o neshvatljivom običaju da se naše predstave daju pod engleskim nazivima. Povodom je bila jedna koreografija Dalije Aćin. Pitao sam je što to radi. Reče da je naslov neprevodiv. Kazah joj kako se ipak može sasvim lepo prevesti. Samo je slegla ramenima. Onda sam napisao u ovoj rubrici mali protest. Ta meni draga i darovita osoba, kojoj želim sve najbolje, onda se naljutila.
Naravno da me nije poslušala. Ovog proleća >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << opet je napravila koreodramsku predstavu koja nosi dugačak naslov na engleskom 'There is no exception to the rule because I am never what I have'. Ako se već piše naslov na engleskom, onda je on skroz pogrešan, jer Anglosaksonci sve reči u naslovu predstava pišu velikim slovima. Dakle, neznalica je. Drugo, taj po sadržaju simpatičan naslov (meni ne smeta što je dugačak) sasvim je lepo prevodiv. Recimo: 'Nema izuzetka od pravila jer nikad nisam ono što imam', a osim toga na našem jeziku je za sedam slova kraći.
Dalijin protivargument bi mogao biti da je reč o predstavi u koprodukciji. Ako koproducentima iz Nemačke ne smeta da se predstava igra pod engleskim naslovom, to je njihova stvar; kod nas je mogla da se igra pod našim naslovom. Ne razumem zašto se i gradovi iz kojih su koproducenti navedeni u nemačkom obliku, kad su bar oni mogli biti napisani po naški: Minhen, Berlin i Diseldorf (grad koji u poslednje vreme mnogi kod nas pogrešno izgovaraju i transkribuju kao Dizeldorf, kao da je reč o nekom gradu proizvođaču dizel-motora: grad se piše sa dva ss, znači izgovara se sa s, a ime motora sa jednim s, što se između dva samoglasnika čita kao z). Sve je to bezrazložna šminka, sa nesimpatičnim prezirom prema sopstvenom jeziku i deluje kao da hoće da se kaže: 'Ovo je svetski proizvod pa ima i svetsko ime'. (I oni koji ne znaju šta ja o tom mislim, pitali su me zašto to Dalija tako tvrdoglavo radi).
A sad ću vam reći svoju bruku. Ova predstava se daje u 'Bitef teatru', u zgradi koju sam ja svojevremeno otkrio za Bitef. Rekao sam svojim koleginicama iz kontakta sa javnošću primedbu. Pa ništa!
Spiskovi
Nedavno samoubistvo očajne žene koja je otpuštena kao tehnološki višak, o čemu su izvestili gotovo svi domaći mediji, predstavlja tragičnu posledicu teške društvene krize u koju tonemo iz dana u dan. Ova lična i porodična drama, međutim, paradigmatična je slika vladajućih socijalnih odnosa u kojima beznađe i očajanje prete da u potpunosti organizuju društvenu scenu.
A sa druge strane, medijski i uopšte javni prostor zaposeo je prebrojiv broj ljudi koji su od afere do afere glavni i reklo bi se nezaobilazni akteri tranzicionog procesa, ovde shvaćenog kao grabež, pljačka i otimačina. Advokati pomenutih društvenih promena, nisu samo najavljivali nastajanje nove društvene klime, nego su je svim srcem opravdavali kao ekonomsku neminovnost, i uslov za susedsvo sa razvijenim svetom, cinično prikrivajući činjenicu da se u procesu privatizacije vrši neviđena pljačka i simbolički odstrel svih onih koji se ne računaju u 'igrače'.
U tom procesu, ne samo da je svaki sistem vrednosti na kojem počiva ideja društvene solidarnosti, kao zalog opstanka javnog dobra, ležerno odbačen kao starudija kojoj se još priklanjaju samo lakoverni, nego je tendenciozno stvarana atmosfera koja promoviše bezobzirnost kao društveni kod.
U cilju kalkulisanog smanjenja socijalne napetosti, pojavio se fenomen famoznih »spiskova« na koje budući vlasnici stavljaju imena radnika proglašenih tehnološkim viškom. To što su spiskovi pravljeni shodno pomenutim kriterijumima u čijem je središtu teza da 'velike ribe uvek jedu male', neodoljivo podseća na simboličko javno smaknuće, koje će samo neki izbeći.
Produkovanje konkurentskih odnosa među radničkom sirotinjom koja mesečno zarađuje koliko neki tajkun potroši za veče, opasna je karta na koju igraju silnici. Kao što je opasno bezobzirno ignorisanje rastućeg socijalnog gneva, društvenog poniženja i besperspektivnosti sve veće armije siromašnih. Da nije tako, svet ne bi primio nikakvu pouku od nedavnih nemira u Francuskoj.
