Izvor: B92, 23.Nov.2012, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto kulturi treba autonomija?
"Zar oni koji su slučajno došli u političku stranku znaju bolje od profesionalaca kuda kultura treba da ide", pita se prof. dr Milena Dragićević Šešić, gošća emisije "Hoću da znam".
“U samom polju kulture dešava se toliko toga da ne možemo govoriti o krizi u kulturi”, tvrdi Dragićević Šešić koj je 23. novembra gostovala u emisiji "Hoću da zna" na TV B92. Prema njenim rečima, kriza ipak postoji, ali ona se odnosi na krizu u odlučivanju u kulturi i krizu u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << finansiranju kulture.
Činjenica da će se 2013. godine za kulturu u Srbiji izdvojiti svega 0,62 posto državnog budžeta govori o tome gde je mesto kulture u ovoj zemlji.
“To je oznaka mesta koje kultura ima u glavama naših politilčara. Tako nizak stav kultura ima samo u najnerazvijenijim zemljama sveta, kao Kambodža”, navodi Šešić dodajući da je, što se druge krize, one o odlučivanju tiče, krivica pada i na radnike u kulturi.
PROČITAJTE: Srbija ima najmanje para za kulturu
“U celom sistema kulture, koji smo osmislili mi kulturni radnici, normalno je da političari u kafani uz piće utvrđuju da taj i taj hotelijer dođe na neko mesto, bez konkursa, uprkos zakonu. Nacionalni Savet za kulturu niko ne pita ništa, saveti i i savetnici se retko pitaju, eventualno na početku mandata”, objašnjava onda navodeći i sve češće primere ljudi koji sami sebe preporučuju bez programa i vizije, pominjući svoje kontakte i ranije eventualne uspehe.
Vlada poslušnički mentalitet
Još jedan problema karakterističan za Srbiju jeste naš poslušnički mentalitet, tvrdi profesorka, koji vlada i u kulturnoj i naučnoj sferi. “Gledamo šta dominira u društvu i kakav ćemo projekat da predložimo u odnosu na to kakva je vlada, jer nam je svima stalo da dobijemo projekat. Svi mi adaptiramo svoje interesovanje onome što je trend.”
Zbog ovih, ali i svih ostalih problema, kultura bi u Srbiji trebalo da se izbori za autonomno polje.
“Zar profesija u kojoj su ljudi vrhunski obrazovani ne može da upravlja sama sobom. Zar oni koji su slučajno došli u političku stranku znaju bolje od profesionalaca kuda kultura treba da ide”, pita se Šešić.
Govoreći o ulozi medija u kulturnom sistema, Šešić uočava sve prisutniju tabloidizaciju i pojavu celebroida, običnih ljudi koji su doživeli trenutak slave u rijaliti emisijama, nakon čega bivaju zaboravljeni.
Kako ona tvrdi, slika kulture koju imamo u medijima , daleko je od onoga što postoji u stvarnosti. Kao vrlo zanimljive i važne kulturne projekte, ona je navela Zvučnu mapa Dorćola, festivale Vrevu I Limit, koji ne uspevaju da dobiju veliku pažnju u medijima.
PROČITAJTE: Kultura je samo zabava za narod?
“Podela na elitnu i narodnu kulturu postoji oduvek. Nisu ni u srednjem veku svi išli da uživaju u Mikelanđelovim delima”, komentariše Šešić. Za razliku od tih vremena, prema njenim rečima, danas postoji ogroman medijski sistem koji samo populariše jednu vrstu kulture. Takva zvanična medijska politika datira još iz devedesetih, zahvaljujući politici.
Opanci i patike
"Kultura u Srbiji ima malo pravo glasa. Ima i svoj identitet ali oko tog identiteta ne postoji konsenzus. Mislim da što jedna kultura ima kompleksniji identitet, ona može da ima i opanke i patike, i folklornu i elitnu kutluru a da ne izgubi suštinu.", tvrdi Šešić.
“Devedeset druge za doček Nove godine na televiziji su bili Brzi bendovi Srbije. Za doček ’93. na sva tri kanala nastupali su folk bendovi”, navodi Šešić objašnjavajući da deca koja su odrastala u to vreme danas predstavljaju pokretače zemlje.
“Kulturna politika počinje u predškolskim ustanovama, pa se razvija u osnovnim i srednjoškolskim ustanovama”, izjavila je ona uočavajući da je umetničko obrazovanje kod nas na marginama i da sve više ljudi na umetnost gleda kao na zabavu a ne kao na nosioca subverzivnih ideja.
Deo krivice Šešić pripisuje i “kulturnoj eliti” koja ne ispunjava do kraja svoju finkciju.
“Od XIX veka do danas kritička struktura u Srbiji se ipak razvila. Ali i dalje ne postoji dovoljna kritička masa da bi omogučila da se društvo kritički razvija. To zameram nama, stručnjacima, naučlnicima, umetnicima, što ne nudimo društvu razvojnu viziju.”
