Izvor: Politika, 01.Okt.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto anđeo padne
Neobjavljeni esej ovogodišnjeg dobitnika Andrićeve nagrade za priču,za buduću knjigu „Nove biografije, drugi deo“, predstavlja melanholični, poetski portret Milene Pavlović-Barili
Milena je neprestano bila negde između. Između majke Danice (Pavlović) i oca Bruna (Barilija). Između Požarevca (u Srbiji, na Balkanu) i Rima (u Italiji, u Evropi). Između dve kulture: srpske (patrijarhalne) i evropske (moderne kulture XX veka, često nezasluženo superiorne). Između dva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jezika: srpskog i italijanskog (a zatim i u drugim svetskim jezicima). Između dve umetnosti: slikarstva i poezije...
Postojale su najmanje dve Milene. U dvojnosti a ne u podeljenosti nalazilo se izvorište njene umetnosti. Ali, na istom mestu počinjalo je i polje njenih patnji, i produžavalo se u nedogled.
Stigavši u Ameriku, 1939. godine, Milena je, poput većine stranaca, donela u svom prtljagu sve svoje nerazrešene dileme, sve neraščišćene sukobe. Međutim, Novi svet pružao je šanse samo jakima i samo hrabrima, a često nije bivao blagonaklon prema osetljivima i prema prirodama tako prefinjenim kakva je bila Milena. Umesto da se reši svoje dvojnice, Milena se u Americi suočila sa svojom višestrukošću.
Izvesna gospođa Maleri slučajno je čula priču o bolesnoj slikarki. U skromnoj sobi iznad restorana zatekla je usnulu ženu nad čijim uzglavljem je bio portret zajedničkog poznanika. Milena je otvorila svoje prelepe, zagasito crne oči i tako je gospođa Maleri upoznala blagost, bezazlenost i dobrotu kojom je Milena zračila. Ona je plenila apsolutnom nevinošću svoje prirode. Bila je tako draga i veoma omiljena među prijateljima koje je, uz svesrdnu pomoć gospođe Maleri, stekla i u Novom svetu.
– Ne znam da li je bila lepa – veli njen prijatelj Karlo Menoti, kompozitor. – U onom uobičajenom smislu možda i nije. Pametna i dobra, kao neko izgubljeno, napušteno dete. Eto, takva je bila Milena...
Ponosna i krhka, takva je bila Milena. Da bi sačuvala svoju samostalnost, privatnost i slobodu, Milena je u Americi bila prinuđena da se bavi primenjenom umetnošću: ilustracijama i crtežima za modne magazine, izradom portreta po narudžbini, kostimima i scenografijom za balet i za pozorište... Sa čistom umetnošću bilo je svršeno, a da Milena toga nije bila svesna. Sve njene značajne slike ostale su kod kuće, daleko od nje, u Evropi. Bez njih se osećala veoma slabom i usamljenom...
Tražila je zaštitu; bila joj je potrebna blizina i oslonac muškarca. Milena je već bila u godinama koje bi je u Srbiji učinile usedelicom. Imala je burnu vezu sa jednim genijalnim pijanistom sa Kube. Potom, kao da više nije imala vremena da previše okleva i da bira. Ona je, jednostavno, želela da se uda. I udala se, na brzinu, iznenada, za prvog koji se pojavio, kao što čine devojkeudavače u palankama zavičaja njene majke. U dnu Milenine duše bilo je nešto straha da ne ponovi materinu sudbinu, koja je imala svu ljubav jednog boema, umetnika i melanholika, ali ne i porodicu ni dom kakav je želela. Bruno bi odlutao za muzikom, za zvucima koje je samo on čuo. A posle, kada bi se osvestio, negde daleko, u nekakvoj evropskoj koncertnoj dvorani, dobijao bi strašne napade kajanja; ali bilo je prekasno za njih; za Danicu i Bruna Barilija.
Milenin izbor čudan je samo na prvi pogled. Ona se nije usudila da za partnera izabere umetnika, ličnost koja bi joj bila ravna. Kada je već morala da bude tako daleko od oca koga je beskrajno volela ali kome, u suštini, nikada nije oprostila što ne živi sa njenom majkom, onda ni u svom mužu nije smela da poželi, a kamo li da prepozna ni jednu jedinu očevu osobinu.
Milena, u početku, nije ni znala ko je on. Lep, mlad, deset godina mlađi od neveste, bio je tek jedan običan, čikaški mladić. Nije imao ni porekla ni obrazovanja. Bio je lep, ali loš. Mlad, ali već iskvaren. Na kraju, taj tip slomio je Milenino nežno srce.
Umrla je iznenada. Svi njeni američki prijatelji bili su zapanjeni. Niko ništa nije znao o njenim srčanim smetnjama. Milenina zaštitnica, gospođa Maleri, negirala je priču o trovanju pilulama za spavanje (mada ih je Milena uzimala sama, bez lekarske kontrole). Ni to nije pravi uzrok smrti. Tačno je i da je pala s konja i da je povredila kičmu. No, posle toga, oporavila se, veoma brzo...
Na kraju krajeva, nije ni važno. Zar je bitno kako je skončala divna Milena?! U Srba postoji običaj, čudan i drevan – uzrok smrti ne pominjati! – kada je taj momenat nejasan, pod znakom pitanja, sporan. Ili kada je apsurdan, do bola, do užasa. Zašto cvet vene, a leptir pleše samo jedan dan? Zašto prva ljubav traje samo jedno leto? Zašto anđeo padne?...
Svi Milenini prijatelji bili su ubeđeni da je ona velika slikarka, da je genijalna. Uzvraćajući im, poštujući i najmanji znak pažnje i naklonosti, ona im je vrlo rado poklanjala svoje slike. Milena je bila potpuno spontana; iskrena, čista i čedna. Očekivala je da se svi oko nje ponašaju isto tako.
Milena se nije štedela. Intenzitet njenih osećanja učinio je da u svaku svoju godinu smesti najmanje dve godine običnog života. Surovo je izvoditi taj račun s godinama i vekom od ovoga i od onoga sveta. Za tako prefinjenu osobu kakva je definitivno bila Milena, 36 njenih godina čine najmanje duplo, dakle 72, što je ipak značajna starost. Slikare bije glas da su dugovečni, ali niko ne zna vredi li to isto i za slikarke...
Kada se već našla s one strane Atlantika, Milena je pokušala da ponovo izgradi svoj svet i da pronađe lični mir. Amerika nikako nije mogla da bude srećno rešenje za nju. Ako je, možda, i tolerisala ružne navike svoga muža, stečene u mračnoj, čikaškoj mladosti, i ako je gledala da nekako pređe preko toga, i da se izbori s tim, ono čemu je bila svedok u spavaćoj sobi svoje svekrve – e, pa to je bilo previše. Više nego što je njena skrušena, paučinasta, pravoslavna duša mogla da izdrži. Mnogo više nego što je njeno iscrpeno i načeto srce moglo da pojmi, da podnese. Anđeo čuvar skliznuo je s njenog koščatog ramena, i više nije umeo da se uzvere nazad, na svoje malo, mlako mesto, ne veće od tačke.
U Evropi je nalazila načina da obuzda svoju rascepljenost, da joj nađe trenutnog oduška. U Americi je Milenina dvojnost metastazirala u višestrukost. Tamo se podrazumeva i sasvim je uobičajeno biti lažov i/ili licemer. Novi svet utemeljen je na obilju laži, a izgradili su ga nebrojeni licemeri. Taj način života i taj pritisak Milena nije mogla da podnese previše dugo. Pošto već nije slikala kako je želela, prohtelo joj se, usudila se da bar proživi jednu svoju veliku američku iluziju. Ali i to joj se izmaklo. I to se srušilo kada je jedan beli anđeo, lica sjajnog od suza, pao s njenog ramena...
Esej iz novog rukopisa ovogodišnjeg dobitnika Andrićeve nagrade za priču, „Nove biografije, drugi deo“
Milenko Pajić
objavljeno: 02/10/2010
