Izvor: Politika, 31.Avg.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastali smo i duhovno i emotivno
Ne sviđa nam se ono kroz šta smo prošli, ne sviđa nam se ni u šta idemo. Izlaz je u životnom „resetovanju”, da shvatimo šta nam je ljudski najdublje bitno, a šta ne
Kako smoći snage da se posle emotivnog pada nastavi dalje, jedna je od osnovnih tema crnohumorne romantične komedije „Žena sa slomljenim nosem” Srđana Koljevića, čija će beogradska premijera biti održana večeras u 20.30 sati u „Sava centru”. Posle rediteljskog debija „Sivi kamion crvene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << boje”, višestruko nagrađivani scenarista Koljević, po svom tekstu režirao je drugi put.
– Mene u rediteljskom pristupu opredeljuje, u izvesnom smislu, muzičko vođenje filma, namera da kompozicija, ritam i tempo vladaju gledaočevim doživljajem, u kome je ideal režije orkestracija priče, tako da gledaoce direktno uvlači u film, kao što na nas deluje muzika. Ne maltretiram priču kamerom, ne volim režiju koja skreće pažnju na sebe. Hteo sam da ponudim rešenja koja, na prvi pogled, ne privlače pažnju, ali su duboko kontekstualno promišljena unutar filma. U ovakvoj mozaičkoj strukturi, celina filma je kriterijum za doživljaj, a ne parče mozaika, kao i vođenje osećanja koje prožima celinu. Zato sam srećan što je taj balans i diskretni preplet narativnih niti, u kritikama u svetu, prepoznat kao kvalitet – objašnjava Koljević svoju rediteljsku koncepciju za „Politiku”.
Skoro svi junaci Vašeg filma su emotivno povređeni, plaše se da se opet otvore kako ne bi ponovo bili povređeni. Treba li ostati zatvoren ili biti večiti optimista?
Polazište filma bile su činjenice da se posle određenih traumatičnih emotivnih iskustava ljudi zatvore prema životu i pokušavaju da naprave zatvoreni emotivni svet. Zanimalo me je razbijanje tih zatvorenosti kroz niz slučajnih susreta, jer da bi se krenulo dalje, moramo da se suočimo sa tim i da savladamo intimne povrede, gubitke, traume. Na primer, ima dosta izbeglica koje se zatvore zbog odlaska iz svoje sredine, i u tom otporu naprave mikrokosmos koji je zatvoren za spoljni svet. Ali, takođe, i svi mi koji smo živeli ovde, prošli smo kroz razne lične intimne gubitke i duboko smo emotivno zaglavljeni. Suština je da se izađe iz toga i da se život pokrene iz početka.
Trenutno smo, čini se, u takvoj duhovnoj zaglavljenosti da je teško pronaći način i snagu da se nastavi dalje?
I duhovno i emotivno smo zastali, čak smo u kulturnoj i duhovnoj samoizolaciji, izvan normalnog sistema vrednosti. Ne sviđa nam se ono kroz šta smo prošli, ne sviđa nam se ni to u šta idemo. Izlaz je u životnom „resetovanju”, da shvatimo šta nam je ljudski najdublje bitno, a šta ne, i zato se ovaj film bavi intimom likova, a ne spoljnim stvarima, a to se, kako vidim, ljudi koji gledaju film upravo najviše i tiče – taj intimni život koji je bio skrajnut. Susret sa drugim bićem, ljubav u najširem smislu reči, čak i nerealizovana ili nemoguća, može da bude otvarač zaboravljene ljudskosti.
Da li je bilo straha da Vam popularni glumci sa kojima ste radili „otmu film”?
Ne, jer kako to obično biva, izuzetni glumci su i izuzetni ljudi, jer su u svom poslu ispunjeni. Izazov ovog filma bio je zadatak da više odličnih glumaca orkestriram. Pošto ne igraju svi u istim pričama, trebalo je da budu deo istog orkestra, da budu uštimovani, i u tome je bila glavna režijska stvar – kako ih uklopiti kada ne znaju šta oni drugi rade, a da budu u istom izrazu. Pogotovo, što je ovaj filmski izraz na ivici, jer balansira između dramskih i humornih elemenata. Anica Dobra je neverovatno precizna glumica, Branka Katić ima energiju, Nebojša Glogovac uvek fantastično nadogradi nešto i kada mislimo da smo videli sve što može, on podari nešto novo i bolje. Tu su i odlična Nada Šargin, jedinstvena uloga Jasne Žalice, pa Vuk Kostić, Nikola Rakočević, praktično glumačka reprezentacija. Najveći kompliment su mi nagrade za glavne glumce jer za mene je to najpouzdaniji znak da je film uspeo, u onom suštinskom smislu zbog kojih filmove i gledamo, identifikujući se sa stvarnošću na platnu.
Beograd u Vašem filmu nije siv i tmuran, već je lep, veseo čak i po kiši, za šta je zaslužna fotografija Gorana Volarevića. Takav Beograd je kontrapunkt emotivnom haosu junaka?
Kao što smo u „Sivom kamionu crvene boje” smislili sukob crvene i zelene boje, u „Ženi sa slomljenim nosem” odlučili smo se za plavo-zelenu cijan boju kao dominantnu. Uz kišu, snimili smo i atmosferu Beograda tako da spaja priče u filmu, jer metafora koja natkriljuje film jeste slika Brankovog mosta. Želeli smo da Brankov most spaja taj fotografski mikrokosmos Beograda koji ima svoje razne slike. Beograd je snimljen onako dobro kako zaslužuje, i duh Beograda se slaže sa duhom filma.
Duhom i muzikom, film odiše dobrim šezdesetim i sedamdesetim godinama, kada se bolje živelo? Je li to Vaša poruka?
Muzika u filmu vezana je, pre svega za drugačije osećanje sveta, za emocije koje naknadno proizlaze iz nje, a to je stvar našeg naknadnog doživljaja. Kao što sam podižući jarkost boja u „Sivom kamionu crvene boje” hteo da podsvesno manipulišem emocijama, referišući na tehni-kolor osećanje sveta iz filmova pedesetih, tako sam emocijom koju muzika proizvodi u „Ženi sa slomljenim nosem” podsvesno uticao na određeni optimizam. Muzika je kotrapunkt slici, boji sliku na drugačiji način. Ona je ta kockica koja je potrebna da ta komplikovana struktura dodatno duhovno i emotivno sraste u celinu.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 01.09.2010.
.jpg)
