Izvor: Politika, 22.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarobljeni um
Kako je moguće da zreli ljudi postanu pristalice staljinizma i da se prilagode uslovima koji su im potpuno strani, pitao se Česlav Miloš
Povodom priznanja pisca Gintera Grasa da je učestvovao u SS odredu, u jučerašnjem broju pisali smo o poznatim književnicima koji su podržavali nacističku i svaku drugu anahronu ideologiju, ili ih osuđivali. Danas nastavljamo temu "Na čijoj strani su bili...", sa novim, najpoznatijim primerima iz istorije književnosti.
Nemački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisac i nobelovac Hajnrih Bel (1917–1985) svojim je ironičnim novelama o životu i prilikama Nemačke za vreme Drugog svetskog rata donekle uticao na menjanje psihologije nemačke nacije. Belove knjige opisuju prvih 40 godina nemačkog društva nakon nacističke diktature. Roman "Gde si bio Adame?" subjektivan je i oštar obračun sa fašizmom, "Bilijar u pola deset" raskrinkava zapadnonemačko društvo i satira "Mišljenja jednog klovna" donose mu status jednog od najviše prevođenih nemačkih pisaca. Belova omiljena tema bila je čovekovo individualno prihvatanje ili odbijanje lične odgovornosti. Hrišćanin i pacifista, obavezan na globalno poštovanja ljudskih prava, Bel je, kako su pisali, u sebi sjedinio "tako retku kombinaciju političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta koja je dobar primer budućim generacijama".
Jedan od najčitanijih pesnika osamdesetih godina prošlog veka, poljski esejista i prevodilac Česlav Miloš u delu "Zarobljeni um", za koje dobija Nobelovu nagradu, nudi analizu staljinističkog totalitarizma. Miloš piše o fenomenu "ketmana" – simbolu za intelektualca komunističke zemlje koji, iako svestan pogubnosti vladajuće politike, pristaje da u javnosti pokazuje svoje drugo lice.
Kako je moguće da zreli, formirani ljudi postaju pristalice staljinizma i da se prilagode uslovima koji su im potpuno strani, jedno je od glavnih pitanja u ovom antropološko-sociološkom eseju.
Posle objavljivanja ove knjige, učestali su napadi na njenog autora. "Pisanje 'Zarobljenog uma' koštalo me je mnogo da bih se njime hvalio", rekao je Miloš. Ubrzo potom napušta Pariz i traži politički azil. Objavljuje članak "Ne", u kojem izražava bunt protiv ideološke presije koju je u Poljskoj vršio staljinizam...
Filozof Žan Pol Sartr učestvovao je u Pokretu otpora za vreme Drugog svetskog rata. Kada je Albert Kami, sa kojim je bio vrlo blizak, četrdesetih godina otvoreno kritikovao staljinizam, Sartr nije želeo da sledi Kamijev primer. Posle Staljinove smrti, Sartr počinje da kritikuje sovjetski sistem, iako uvek staje u odbranu ruske države i ruskog naroda. Osudio je sovjetsku invaziju na Mađarsku, Varšavski pakt kojim je okupirana Čehoslovačka, kao i rad premijera Nikite Hruščova. Aktivisti Organizacije tajne armije koja je učestvovala u terorističkim aktivnostima protiv alžirske nezavisnosti, podmetnuli su bombu 1961. u Sartrov apartman u Francuskoj, jer se francuski intelektualac javno zalagao za nezavisnost Alžira. Takođe, bio je na strani Vijetnamaca, a 1967. na čelu tribunala koji je osnovao Bertrand Rasel, koji je trebalo da osudi američke zločine vođene u Indokini. U novoosnovanoj levici Sartr je bio respektabilna figura i njegov stav o francuskoj kolonizatorskoj politici bio je nadaleko poznat.
Bio je i kritikovan – Vladimir Jankelevič, na primer, osuđuje Sartrov nedostatak političkog kriticizma jer za vreme nacističke okupacije nije jasno podigao svoj glas. Sartrov biograf je Žan Polovu borbu za sve druge slobode kasnije objasnio kao pokušaj da se otkupi za to nečinjenje.
Aleksandar Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. U knjizi "Odeljenje za rak" ponudio je satiru na poststaljinističku epohu, posebno sarkastično portretišući Josifa V. Staljina.
Usledila je dokumentarna, duboko lična osuda sovjetskog koncentracionog logora: "Arhipelag gulag" trotomna je hronika staljinskih koncentracionih kazamata i čistki, u kojoj pisac oštro optužuje odgovorne za smrt miliona ljudi. Brežnjevljev SSSR nije mogao da podnese ideju da se o tabuiziranoj temi piše, pa je Solženjicin uhvaćen i proteran iz SSSR-a. U egzilu nastaju dela objedinjena pod naslovom "Crveni točak", a od važnijih knjiga pomenimo još "Kako da preuredimo Rusiju" i "Rusko pitanje krajem 20. veka".
Po povratku u Rusiju etiketiran je kao pravoslavni nacionalist i antisemita. Iako su optužbe, kako se navodi u građi, bile besmislene, sam autor snosio je delimičnu "krivicu" nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama.
Od samih literarnih početaka pratio ga je glas pisca koji otvoreno koketira sa antisemitizmom, a optužbe su eskalirale objavljivanjem prvog dela desetotomnog "Crvenog točka", studije o ruskoj revoluciji i građanskom ratu. Analizom Solženjicinovih stavova o jevrejskom pitanju, kako navodi D. M. Tomas u dvotomnoj monografiji "Solženjicin: stoleće njegovog života", bavili su se i jevrejski intelektualci koji su upozoravali da tu nije reč o rasističkom već filozofskom konfliktu.
U jevrejskoj štampi, međutim, sumnje u Solženjicinov antisemitizam nisu iščezavale. Tako se navodi da se u drugom tomu "Arhipelaga gulaga", u prikazu logorskih denuncijanata i saradnika KGB, Solženjicin poslužio isključivo likovima Jevreja. Pisac se branio da nije želeo da optuži jevrejske zatočenike sibirskih gulaga, već da oslika realno stanje stvari koje je i sam kao logoraš iskusio.
Poznati turski pisac Orhan Pamuk u svojim delima se bavi temom gubitka identiteta koji proizilazi iz konflikta evropskih i islamskih vrednosti. Izjavom: "Ponavljam jasno i glasno da je milion Jermena i 30.000 Kurda ubijeno u Turskoj" drznuo se da razotkrije nacionalnu tabu temu, probije "zvučni zid" i postane lučonoša slobodnog govora u Turskoj. Tada nastaju i prvi problemi i kreće hajka na Pamuka. Podršku mu daju Saramago, Markes, Ginter Gras, Umberto Eko, Džon Apdajk, Mario Vargas Ljosa, koji napad na kolegu osuđuju kao povredu ljudskih prava. Drugi nalaze da je sve to samo Pamukova dobročiniteljska "predstava" kako bi dobio Nobelovu nagradu za književnost koja je te godine pripala Haroldu Pinteru, skrećući pažnju da Pamuk nikada ranije nije pokazivao osetljivost za kurdski problem ili jermensko pitanje.
Optužba protiv Pamuka je odbačena, a komesar EU Oli Ren izjavio je da je dobra vest za Pamuka što je u istoj nedelji kada je odbačena optužba EU razmatrala pristupnicu Turske Evropskoj uniji, smatrajući to optimističnim za početak izražavanja sloboda u Turskoj. Bilo je i razočaranih što je u ovom procesu učinjen izuzetak, ako ni zbog čega drugog onda, kako prenosi Rojters, zbog izjave jednog anonimnog diplomate da je u redu što je optužba odbačena, ali da Ministarstvo pravde nije dalo nikakvo objašnjenje zašto Pamuka stavlja u odbranu
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 22.08.2006.]
