Izvor: Glas javnosti, 06.Jan.2010, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žanka je naše kulturno dobro
Zahvaljujući briljantno odigranoj ulozi Žanke Stokić u televizijskoj drami „Smrt gospođe ministarke“ Save Mrmka iz 1992. godine, Svetlana Bojković je, na izvestan način, uspela da napravi otklon od Emilije Popadić, svoje najpoznatije junakinje sa malog ekrana iz serije „Bolji život“ i pokaže vaskolikom gledalištu da njena glumačka moć može da dostigne „gotovo fascinantan stepen transformacije“. Deceniju kasnije, kao potvrda svemu tome, u njenoj vitrini zablistala je i novoustanovljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << nagrada „Žanka Stokić“, čiji je bila prvi laureat, a nisu je zaobišla ni druga priznanja, poput „Dobričinog prstena“, koji se dodeljuje za životno delo. Nedavno, na sceni „Moderna garaža“ u predstavi „O tempora, o mores - o vremena, o običaja“ Bratislava Petkovića ponovo se srela sa omiljenom Nušićevom glumicom i umetnicom sa čijeg je imena, konačno, posle pune 64 godine skinuta ljaga.
- Bilo je veoma izazovno da posle tolike pauze ponovo „uskočim“ u Žankin lik, a obradovala sam se i novoj saradnji sa Bracom Petkovićem, s kojim sam, takođe na ovoj sceni, već radila „Legiju časti“ - kaže Svetlana Bojković u intervjuu za Glas javnosti.
Priča o jednom vremenu
Nedavno se pojavila informacija da bi serija o Popadićima mogla da ima i svoj nastavak. Verujete li u tu mogućnost?
- Ne, nikako. Čula sam i ja za to, ali tvrdim da su u pitanju glasine koje su onako bez veze plasirane samo da bi se publika malo ustalasala. To je zaokružena priča koja pripada jednom određenom vremenu i zbog toga smatram da joj nikakav nastavak nije neophodan.
Sudbina umetnika
- Ta Žankina životna priča mi je veoma bliska, jer sam u nju, kako bih rekla, dosta duboko zašla još tada kada sam spremala njen lik za televizijsku dramu. Zahvaljujući tome, iako je ovde priča mnogo svedenija, poznata mi je ta njena sudbina, ne samo kao građanina, već i umetnika u jednim nepovoljnim i strašnim okolnostima. Mislim da smo uspeli, zajedno sa mojim dragim partnerima Betom Đorevskom i Đuzom Stojiljkovićem, da uradimo jednu veoma interesantnu predstavu koja je u svakom slučaju obogatila beogradsku pozorišnu scenu.
U odnosu na televizijsku dramu, predstava je drugačija ne samo po sadržaju, već i po okolnostima...
- Da, u njoj je uhvaćen samo jedan insert koji se desio pred kraj njenog života. Za razliku od televizijske drame, ovde se prvi put govori o Žankinom pomilovanju. Takođe, saznaje se i da je tokom rata u svom stanu čuvala razne dragocenosti nekih beogradskih porodica, kao i da je krila Koču Popovića i brata od strica Moše Pijade. Žanka jeste igrala tokom rata i to je nesporna činjenica, ali je to radila na svom jeziku i za svoj narod.
Upravo zbog toga, odnosno kako je bilo navedeno u optužnici „zbog saradnje na planu kulture sa okupatorom i domaćim izdajnicima“, Žanka je 1945. godine bila proterana sa scene i osuđena na kaznu gubitka srpske nacionalne časti u trajanju od osam godina. Rehabilitovana je tek u martu 2009. godine...
- Iako je mnoge zadužila, svi su joj tada okrenuli leđa i niko nije stao u njenu odbranu. Bila je ogorčena, ali uprkos takvoj nepravdi, nije klonula duhom. Pravda je, očigledno, spora, ali ipak dostižna. Nažalost, Žanka to nije doživela. E, sad... ako verujemo u neke neuništive energije, možda negde u nekoj drugoj dimenziji ili galaksiji ona za to zna.
Može li se, posle svega, reći da je Žanka, na neki način, postala vaš alter ego?
- Ne daj bože! (smeh)
Nisam mislio, naravno, u životnom, nego u glumačkom smislu?
- Ne bih to, možda, tako nazvala. Žanka je, svakako, naše kulturno dobro i veoma mi je drago što sam se svojevremeno, zahvaljujući baš toj ulozi na televiziji, kao neka karika uključila u lanac naših velikih glumaca. Ovo može da zvuči i neskromno, ali je tako. Ta uloga, koja je sigurno bila i neka inicijalna kapisla za sve te nagrade koja sam u međuvremenu dobila, veoma mi je bitna i svakako pripada korpusu mojih nekoliko najzrelijih i najboljih glumačkih ostvarenja.
A među njima su i...
- Milunka Savić u „Legiji časti“, Elizabeta od Engleske u „Mariji Stjuart“ u Ateljeu 212, Katarina u „Madam San Žen“ na sceni nacionalnog teatra u Beogradu, Živka Popović u „Gospođi ministarki“, koju već četiri sezone igram u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci...
Ima li u tom nizu mesta i za lik Emilije Popadić iz „Boljeg života“? S njom vas i danas mnogi identifikuju zahvaljujući reprizama te serije čije se premijerno emitovanje završilo još u junu 1991. godine?
- Ima mesta i za nju, svakako. „Bolji život“ nije bila samo najgledanija, nego je ona, rekla bih, i naša najbolja serija. Uprkos tolikim reprizama, ljudi je i danas rado gledaju. U međuvremenu, stigle su i neke nove generacije gledalaca koji se po prvi put sreću sa njom. Među njima je i moja ćerka koja kaže da je to stvarno sjajno urađeno. Ta serija je imala jednu ozbiljnu, višeslojnu priču, prošaranu komičnim elementima, izvrsnim dijalozima i likovima, odličnom glumačkom podelom...
