Izvor: Politika, 12.Apr.2015, 22:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žan-Mišel Baskijat između mita i stvarnosti
Crtač grafita na ulicama Menhetna i Bruklina koji je najpre stvarao pod pseudonimom Samo, za manje od decenije uradio je oko 1.000 slika i preko 2.000 crteža
Specijalno za Politiku
Toronto – Na novoj, velikoj izložbi posvećenoj umetnosti Žan-Mišel Baskijata (1960–1988) lako je naći odgovor na pitanje šta razdvaja umetnost od umetnika. Naime, u kritičarskim referencama je potvrđeno da je ono što identifikuje Baskijata kao jednog od vodećih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << američkih umetnika hrabrost i snaga za ličnu transformaciju. Posle njegove njujorške retrospektivne izložbe u Vitni muzeju 1992, mnogobrojnih postavki i studijskih tekstova, ovom kanadskom retrospektivom je verovatno okončana neprijatna sumnja da li legendarni tragični umetnik fascinira zbog onoga što je napravio ili time zbog čega je prestao da stvara. Možda je prihvatljivije rešenje po kome deluje da je fascinacija podeljena na jednake delove između njegove umetnosti i života. Ovom realnijem tonu vrednovanja jednog opusa doprinose i filmovi posvećeni Baskijatu: Šnabelov umetnički (1996) i dokumentarnifilm „Dete koje zrači” (The Radiant Child, 2010). Ključne reči u Baskijatovoj karijeri mogu biti – brzo, mnogo i rano.
Dobar početak velike karijere vezuje se i za njujoršku scenu i izložbu „New wave” (1981), na kojoj se Baskijat, do tada crtač grafita pod pseudonimom Samo, izdvojio ekspresijom u kojoj je specifičnost umetnosti grafita ulica Menhetna i Bruklina bila esencijalna inspiracija. Markantne su činjenice da je za manje od decenije Baskijat ostvario zavidnu produkciju (oko 1.000 slika i preko 2.000 crteža), da je izlagao u Americi, Evropi, Japanu, da njegovi radovi i dalje izazivaju veliku pažnju, koja se može meriti i rekordnim cenama na aukcijama.
Koncept izložbe u Torontu i novo čitanje ove umetnosti poveren je Diteru Bukhartu, kustosu iz Beča. U univerzumu mogućnosti, on je kod Baskijata prepoznao intenzitet blizak Munkovom, koji se, po njegovom mišljenju, teško može naći negde drugde. Mada bez formalnog umetničkog obrazovanja, Baskijat je dobro poznavao umetnost i njenu istoriju: od ranog detinjstva bio je posetilac njujorških muzeja, imao je i člansku kartu muzeja u Bruklinu od šeste godine.
Postavka u Galeriji Ontarija – 85 slika i crteža iz muzeja i privatnih kolekcija – grupisana je u problemske celine – „Ulica”, „Heroji”, „Identitet”, „Poistovećivanje”, „Dualiteti”, „Uzimanje uzorka i škrabanje” – koje kroz remek-dela i manje poznate slike i crteže osvetljavaju Baskijatovu kompleksnu stvaralačku pojavu i kontroverze vezane za njegov život i poreklo, estetiku i etiku. Ovaj slikar je bio duboko povezan sa socijalno-političkom realnošću Njujorka osamdesetih godina i u tom polju se mogu tražiti njegove preokupacije, inspiracije, uticaji i stvaralački karakter. Njegov snažan vizuelni jezik u motivima, simbolima i rečima beskompromisno se usredsređuje na fenomene rasne diskriminacije, klasne razlike, socijalnu hipokriziju, istoriju Afroamerikanaca… Stvarao je u godinama kada je posle konceptualne umetnosti bio aktuelan neoekspresionizam i renesansa slikarstva,što je bilo blisko njegovoj energiji, brzini, sugestivnim autobiografskim narativima.
Da bi se bolje razumela Baskijatova umetnost, treba imati uvid i u njegovu ljubav prema muzici, koja je davala ton njegovom stvaralačkom ambijentu. Kao tinejdžer svirao je u svom bendu „Grej”. U slikama i crtežima je tokom godina jednostavno i lako koristio različite jezike (bio je multilingvalan) i ekspresije, pokazivao afinitet za džez, bluz i operu, Ravela i Hendriksa. Pored muzike, on ostvaruje dijalog i sa uličnom umetnošću, sportom, stripom i ostalim kulturnim fenomenima tematizujući i stilizujući različiteporuke kroz svoje poetičke i kritičke fraze i zapise. Baskijat sarađuje sa muzičarima, filmadžijama, vizuelnim umetnicima, što je ovom postavkom istaknuto slikom koju je realizovao sa Kitom Heringom, i slikama sa Vorholom i plakatom za njihovu zajedničku njujoršku izložbu, koju je kritika negativno ocenila. Povezujući kulturne simbole i Baskijatovangažovani stav, pored njegove slike „Sad je vreme” iz 1985, koja je i naslov izložbe pozajmljen od istoimene kompozicije Čarlija Parkera, postavku prati i refren„ Sad je vreme i ja imam san” iz čuvenog govora Martina Lutera Kinga iz 1963.godine.
U centru Baskijatove umetnosti je ljudska figura, a njeno značenje može se naći između znakova, simbola, termina, fraza ili reči. Njegove slike, crteži, kolaži i objekti realizovani su različitim metodama i materijalima, podloge su vrata, prozori, kutije, zidovi, platno, papir.
Panteon njegovih zvezda kojima je u svojim slikama napravio omaž, čuveni su afroamerički atletičari i muzičari. „Crnci su protagonisti najvećeg broja mojih slika. Nisam video mnogo slika sa crnim ljudima na njima”, jedan je od Baskijatovih zapisa na zidu izložbe koji jasno izražava njegovu preokupaciju i sopstvenim poreklom. U prilogu njegovih ideja piše: „Ja ne mislim o umetnosti kad radim, ja pokušavam da mislim o životu”, „Verovali ili ne, ja zapravo umem da crtam” ili „Što više slikam, to više volim sve”. Postavka je dinamizirana naizmeničnim platnima velikih formata i triptisima sa crtežima i kolažima, a tri autoportreta ilustruju ironično-sarkastični ton, brzu i intenzivnu egzistenciju.
Umetnička i lična legenda i harizma, koje i danas prate Baskijata, često su kontraproduktivne, a pobunjenički imidž tinejdžerskog doba zbunio je neke kritičare koji pitaju šta je napravilo Baskijata tako velikim umetnikom. I organizatori izložbe u Torontu pitaju šta Baskijat nama znači danas i kako njegov glas zvuči u multikulturalnom kontekstu Kanade. Odgovor daju sama dela i postavka: mit njegove slave je realan, a snažne, sveže i paradigmatične vizije Žan-Mišela Baskijata pokreću nas i danas. Jer pitanja koja postavlja u svojim delima i dalje su aktuelna.
Ljiljana Ćinkul
objavljeno: 13.04.2015.
.jpg)
