Izvor: Blic, 12.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamislite
Zamislite
Zamislite da živimo u svetu u kome se žrtvama zlih, glupih, poremećenih i za zlo programiranih ljudi ne čini užasna nepravda najmanje dva puta: prvi put u trenutku odlaska sa ovog sveta, a zatim i u javnim sećanjima u kojima se ubici pridaje gotovo isti značaj kao i njima. Takav, srpski, koliko i globalni, uređivački koncept vrsta je saučesništva u zločinu, jer slugama najrazličitijih demona garantuje upravo ono zbog čega se mnogi među njima i odlučuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za ubistvo slavne ličnosti: definitivni izlazak iz, za njih nepodnošljivog, mraka anonimnosti. Najpovršnije shvatanje etike javnog izveštavanja podrazumevalo bi da čak ni ime zločinca ne bude pominjano ni u jednom prigodnom osvrtu na žrtvu i njen život i značaj.
Prošle nedelje većina medija koja drži do sebe bavila se 25-godišnjicom ubistva Džona Lenona odbijajući da poštuje upravo taj jednostavni zahtev, pa je Lenonovom ubici, po svemu beznačajnoj osobi (čije prave motive, ako vas to zanima, zajedno sa inspiratorima njegovog nedela, otkriva čvrsto utemeljena i iscrpno dokumentovana knjiga 'Ubistvo Džona Lenona' ('The Murder of John Lennon') advokata Fentona Breslera davan u najmanju ruku neukusno veliki prostor.
Najupadljiviji, ako ne i jedini izuzetak bio je prilog Gorana Sinadinovića u Drugom dnevniku RTS, koji može poslužiti kao primer ne samo profesionalnog nego i moralno i etički ispravnog odnosa prema specifičnoj temi. Ključna, višestruko simbolična rečenica glasila je: 'Pre dvadeset pet godina, ispred zgrade ‘Dakota’ u kojoj je stanovao, Lenona je ubio manijak čijeg imena ne treba da se sećamo'.
Buka i bes
Pedesetak dana su ove jeseni trajali neredi i nasilje u predgrađima mnogih francuskih gradova, spaljivani su automobili, sve je ličilo na mitska 'lipanjska gibanja' l968. ali u mnogo žešćem obliku. Posle energičnih policijskih i drugih vanrednih mera situacija je konačno stišana. A onda je evropsko izdanje 'Herald tribjuna' objavilo veliki uvodnik iz pera istaknutog britanskog sociologa pod naslovom 'Da su političari pratili popularnu kulturu', sa podsećanjem da je u poznatom francuskom filmu 'Mržnja' reditelja Matjea Kasovica (kanska nagrada za najbolju režiju l995) gotovo doslovce ispričano ono što se dogodilo desetak godina kasnije. Sa preciznim opisom života u prigradskim getima, ispunjenim mladim gubitnicima kojima ni obrazovanje ni zaposlenje nisu ponuđeni kao put uklapanja u savremenu Francusku. Čak je i smrt jednog od junaka u dlaku istovetna sa početkom nemira. Potom je autor podsetio na postojanje pet-šest poznatih i uticajnih reperskih grupa čije verbalne poruke upravo pokazuju stepen gneva i osećanja obespravljenosti koji su doveli do žestokih izgreda.
Kao da je ova pogrešno shvaćeno (ili je reč o koincidenciji), koji dan kasnije blizu dve stotine francuskih poslanika i senatora uputilo je vladi zahtev da se preduzmu žestoke mere protiv ovih reperskih grupa. Premijer Dominik de Vilpen je munjevito odgovorio da reperi pripadaju kulturi i da nasilje nad njima ne vodi razrešenju socijalizacije širokog sloja mladih Francuza koji su uglavnom poreklom iz arapskih i muslimanskih porodica. A meni dođoše na um pesnikove reči: ko ne čuje pesmu, slušaće oluju.
