Izvor: Blic, 09.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakočeno vreme
Zakočeno vreme
Nikad se nisam pitao zašto se bavim fotografijom. U suštini, to je očajnička borba sa idejom o sopstvenom nestanku... Upinjem se da zaustavim vreme koje beži. - Ovim rečima francuski fotograf Rober Doano, čija se izložba priređuje u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti posredstvom Francuskog kulturnog centra, propratio je jednom prilikom svoj rad utemeljen na dobroj staroj školi Anri Bresona za koji su kritičari voleli da kažu da je nepatvoren >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << primer lova na trenutke ljudske sreće.
Rober Doano je rođen u francuskom predgrađu u trenutku kada je 'Titanik' počeo da tone nakon što je udario u santu leda (14. aprila 1912.). Po obrazovanju bio je graver - litograf, a sa pozajmljenim fotoaparatom ušao je na teren fotografije. Kao svog pomoćnika upošljava ga slikar, vajar i fotograf Andre Vinjo i Doano zadire u svet avangarde. Njegove fotografije Simon de Bovoar, Žaka Prevera, Orsona Velsa, Žaka Tatija... danas su su ne samo dokument o glavnim akterima prošlog veka, već i reportaža o poetici svakodnevice. Kao reporter - humanista, zaposlen jedno vreme u fabrici 'Reno', Doanoovu viziju etiketiraju na jednoj strani radnici u lancu proizvodnje, na drugoj, mondenski bal u jednoj venecijanskoj palati, a pogled na svet od koga neće odstupiti do kraja života, njegova prva reportaža objavljena u časopisu 'Ekscelzior' posvećena buvljoj pijaci. Po sticanju statusa nezavisnog fotografa ulazi u agenciju 'Rapho' preko koje njegovi snimci stižu u 'Lajf', 'Puen de vi', 'Regar', 'Pikčer poust'. Ubrzo biva i nagrađen, najpre od Kodaka (1949.), potom od Niepsa (1956.)Sledi prva monografija 'Predgrađe Pariza', a preko druženja sa Preverom, 's kojim neumorno tumara ulicama', kako su pribeležili njihovi biografi, dospeva i do Pikasovog ateljea. Od fotoaparata se nije razdvajao sve dok se nije razboleo. Preminuuo je 1. aprila 1994. ne dočekavši vernisaž svoje retropsktive u Parizu.
O svom radu Rober Doano je sam pisao pitajući se da li je to bio instinkt samoodržanaja koji ga je gonio da pravi toliko fotografija tokom više od pola veka: 'Možda želja da prisvojim neuhvatljhivo ili jednostavno način da pokažem svoju radost što sam tu, na ovom svetu, i što jasno vidim. Ostavio sam udobnosti studija i izašao na hrapave ulice. I moram priznati da sam u toj vrevi uspevao da utolim svoju gotovo vampirsku žeđ. U tom večnom pozorištu slučajni prizori budili bi u meni zaspalog slikara ili pesnika i spasonosno me učili poniznosti. Da se ne bih izgubio u tom izobilju, izmislio sam sopstvena pravila igre u kojoj su mi humor i skromnost služili kao granice koje ne treba preći...'
Subverzivni anarhista, buntovnik s podsmehom, seizmograf društvenih previranja - Rober Doano nikad nije slikao nasilje odbijajući da čoveka ovekoveči u autodestruktivnom besu. O dostojanstvu kao vrednosti na pijedestalu ljudskosti, svedoči i izbor od 150 fotografija predstavljenih na izložbi koju će u 19 sati otvoriti akademik Dejan Medaković.
M. Marjanović
