Izvor: Politika, 13.Avg.2010, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaključana soba Hajnriha Bela
Gle, s ovom ću deliti kupatilo, pokazujem juče muškima s posla kinesku glumicu oko koje titra zvezdana prašina računarskog ekrana. Zatim, u nastupu nadahnuća, kliknem i na brazilsku starletu, sa svim karnevalskim darovima („a s ovom, prozaistkinjom i prevodiocem, biću takoreći u istoj sobi”), pogledam zamišljene momke uspravljajući se u stolici: Tako tamo izgledaju pesnikinje
Da li si ti rok-pevač, pita me kineski pesnik Bei Ling, u automobilu uprave za kulturu grada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kelna koji nas vozi do tržnog centra u podnožju našeg brda.
– Ne baš, velim. Mada se trudim da ličim.
– Luk lajk, luk lajk, vergla Bei i ne prestaje da se smeje.
I druga dva moja saputnika Aid, publicista iz Šri Lanke, i Štefan, naš vrli domaćin, pridružuju se (doduše, uzdržanije) veseloj atmosferi koja trese državni nemački auto japanske proizvodnje, skoro ga podižući, pa na momente lebdi iznad Dojčlanda.
– Imaš zgodnu imenjakinju, to znaš, naravno.
Bei klima glavom na pomen kineske seks-bombone, na čiju sam fotografiju nabasao na Internetu, tragajući za podacima o mojim budućim susedima.
– Imenjaci ste. Mada ne ličite.
– Vi dont luk lajk, vrišti Bei, uostalom, primetiću to ubrzo, šta god da kažem a podseća na vic ili tralju duhovitosti, Kineza dovede do suza, pa mi uskoro postane neprijatno. Ućutim i zagledam se u uredno malo groblje, pa u žitno polje s vranama i čempresima...
Gle, s ovom ću deliti kupatilo, pokazujem juče muškima s posla kinesku glumicu oko koje titra zvezdana prašina računarskog ekrana. Zatim, u nastupu nadahnuća, kliknem i na brazilsku starletu, sa svim karnevalskim darovima („a s ovom, prozaistkinjom i prevodiocem, biću takoreći u istoj sobi”), pogledam zamišljene momke uspravljajući se u stolici: Tako tamo izgledaju pesnikinje. Gospodo draga, ko vam je kriv što ste bežali s časova srpskog u gimnaziji i čitali skraćenu, prepričanu lektiru. Naravno (tešim sve oko sebe), tamo idemo da radimo. Evo, ovu možda, Bei Ling, prevedem za Polja.
Kompjuter zuji od sreće.
Onda sednem u avion, i za dva sata već sam hiljadu i dvesta kilometara od kuće. Ljubazna policajka na kelnskom aerodromu pita me za razlog.
Gost sam fondacije „Hajnrih Bel” i provešću tri letnja meseca u kući nemačkog nobelovca, koju je ostavio belosvetskim piscima da u miru Langenbrojha napišu, možda, nešto što će ih spasiti.
Četvoro nas je gore. S nama je i Svetlana, Beloruskinja, čiji roman o Černobilu pronalazim u kućnoj biblioteci, ispod fotografije Bela i Solženjicina (najglasovitijeg gosta kuće) koji šetaju kroz zrelo klasje, vidim ga sa svog prozora.
Evo me, sada i sam fotografišem debele konje što pasu prezrele trešnje s oklembešenih grana. Ovo je sever, smrkava se u pola deset, trešnje rude u julu. Na početku jedine ulice je čista kamena crkva s limenim vetrokazom u obliku petla na gornjem kraku krsta. Na dnu ulice počinje šuma.
Samo što zakoračim u njen mrak, ne znam na kom delu mog životnog puta, ali svakako na stazi s nataloženim, vlažnim naličjima (kojima dodajem još jedno, svoje), suočavam se sa zveri. To je oveći, odrastao divljak, iskezi zube i šmugne u šiprag.
Reci svojima da je stigao Mogli, čovekovo mladunče, vičem za zecom, i sam pomalo divalj.
Podilazi me jeza, iz dubine šume struje tamna svetla svežine. Okrenem se, idem izvesno vreme samom ivicom, onda izlazim na sunce, na letnji put koji deli male ograđene pašnjake od pšeničnih polja.
Nisam onog zeca stigao ni da upitam koliko je sati. Zbunjuje me ovolika daljina. Kao i moj časovnik spram sunca koje stoji.
Iza jedne žice otkravljuju se smrznute krave. Proći ću pored cisterne s crvenim i srebrnim ribama, u dvorištu čiji ulaz motri i upišani, šareni, baštenski patuljak. Uspinjem se do vidikovca i brišem znoj s obrva.
Prenem se na njisku konja koga plaši sopstvena senka. Odvedi ga sa sunca, spremam se da podviknem dečaku koji je prestao da peva. Kako bih srknuo rado mlaz hladnog mleka iz grudi mlade majke koja sedi u žitu.
– Vidi, Bei, pokazujem kineskoj nimfi.
U daljini zlati se Rajna.
II
U Nemačku stižem usred svetskog fudbalskog prvenstva.
Prvi put sam za Nemce. Ovde gledaju utakmice zajedno, na velikim televizijskim ekranima, u baštama prepunih pivnica. Ja, međutim, takmičenje pratim u društvu Kineza, levog ždralovog krila, u našoj kući na osami.
Bei navija za Argentince.
– Nemaš pojma, uveravam ga na srpskom. Prvo, Argentince ne mogu da smislim otkako nam je Maradona dao gol rukom. Uostalom, kakve veze ja imam s njima, osim Borhesa. I Huana Oktavija Prensa, kojem je majka iz porodice Blašković... Ali, ko zna kojih Blaškovića, zar ne? Eto, i ti imaš onu naočitu imenjakinju, pa se još nisi ni oženio. (Uzgred, Beiju društvo pravi fina kineska cura, ali ona mu je samo grlfrend. Nije se nikad ženio, zato izgleda mlađe, obznanjuje, smejući se, ovo postaje prelazno). Osim toga (nepokolebljiv sam), vidiš kako ovde uživamo. Jesmo li u Nemačkoj, ili u nekoj pampi? Treće, last bat not list, tim moje zemlje pobedio ih je. Ispao je, doduše, ali voleo bih da im kažem: u redu, nismo se proslavili, samo smo jedini dobili svetske prvake. Du ju anderstend mi?
Ima tu rezona, slaže se pesnik i povlači gutljaj pšeničnog piva vajcen koje sam doneo na poluvremenu.
– Vidiš, kuckam prstom monaha na etiketi, pivo je napravio upravo ovaj.
E, u njegovo zdravlje, treskamo se flašama, ne uspevajući da sustignemo nabujalu penu što gađa ravno u nos. I tapšemo. Mada je utakmica odavno gotova.
Svesnim krajičkom znam da preterujemo, kombinujući manastirsko pivo i kineske škampe. Ali, šta nas briga. Nama je svaki dan nedelja. Pa i onaj, sutrašnji. Ah, nemačka nedelja, kao i svačija, tiha i odvratno pusta, kako je ono zavapio Borhes, onaj časni strelac, čije lopte – kako bi rekao pesnički nastrojen sportski komentator – imaju oči.
III
– Kakve sam sreće, naišao sam na nenadani udar nemačke vrućine. Inače, ovde stalno nešto duva, Atlantik je nadohvat, oblaci gnjile kao štenad, do Preverovog Bresta, a i dalje još, koliko se može, i ako još nečega ima. Ruže-puzavice venu na usijanim kamenim zidovima, a i ljudi su sparušani i sveli. Retko ko ovde ima klima-uređaj, ali zato je sunčanica sada tušta i tma. I našoj glavnoj domaćici, Zigrun, pozlilo je za vikend, priča nam, dok tražimo skvrčenu senku ispod one otežale trešnje.
Bei nas upoznaje sa svojim prijateljem, sada profesorom nekog američkog univerziteta, koji je sedamnaest godina robijao, budući jedan od osnivača Demokratske partije u Kini. Nasmejani čikica pokušava da nas razgali tako što za mrgodnom Beloruskinjom ponavlja kazačok, kazačok. Svetlana se povlači u svoj atelje, navodno joj, uprkos njenom imenu, smeta jako svetlo. Usput me obaveštava kako u utorak leti za Beograd, da neko želi da održi poslednji evropski komunistički režim u njenoj zemlji, i da li se kod nas puca.
Ja sam komunista, obaveštava me kroz osmeh Aid iz Šri Lanke, i kako se još seća druga Tita s konferencije nesvrstanih u Kolombu. Nije ni moje pamćenje ishlapilo, ali ne pominjem Sirimavo Bandaranaike, već kažem intimno kako sam se zaželeo mojih. Dve nedelje, toliko sam dugo sam. Onda čujem da Aid, kao izgnani pripadnik Tamilskih tigrova, nije porodicu video tri godine. Sin mu je imao tri meseca kada je Aid otišao. Misli da će uskoro dobiti politički azil i da će se sa svojima naći u Švajcarskoj.
– Kakva interesantna zajednica, uzvikuje Zigrun ushićeno.
– I ja sam našao tvog imenjaka, veli mi Bei Ling poverljivo, jednog slavnog operskog pevača iz Budimpešte.
– Znam, slušao sam ga sinoć na Internetu, umorno klimam glavom. Čovek ima muški sopran. Najviši glas na svetu. Čudo jedno.
IV
Danas je na redu seoski festival, za koji se spremam dve nedelje, otkako sam na crkvi video plakat. Zabavu organizuje lovački klub, koliko shvatam iz zelenih odela i ukrštenih jelenjih rogova. Kolona muzikanata i znatiželjnika šparta ulicom pozivajući na bal. Gle, predvodi ih kraljica zabave, naša prva komšinica, lendlejdi! Fotografišem je i mašem joj s prozora.
Posle će me kraljica častiti malim gorkim pivom.
Dok čekam da padne noć, čitam Beieve izabrane pesme, u dvojezičnom, kinesko-engleskom izdanju. Na koricama su izvodi iz recenzija. Suzan Zontag, u Njujork tajmsu, označava ga kao važnu književnu figuru, osobenog pesnika i urednika. Harold Blum piše da je i u prevodima Beievih stihova osetio snagu i raskoš njegove pesničke imaginacije, a Gao Ksinđian, nobelovac, nazvao ga je jednim od vodećih kineskih andergraund pesnika, sa značajnom prošlošću i još svetlijom budućnošću. Bogami...
Bei je i izdavač od ukusa. Pokazuje mi knjige, na kojima u šumi kineskih slovnih znakova, prepoznajem imena Nabokova, Celana, Cvetajeve. Upravo stoji bos, u lakom kimonu, s mlatilicom u ruci kojom pravi pomor među nemačkim muvama.
– Zaslužio si pivo, kažem mu svečano.
– Ne bih. Upravo se najeo trešanja. Priviđaju mi se mrtvi drugovi, kineske trešnje. Zavičaj.
V
Pred samo spavanje, slušam dečju pesmicu. Tačka. Tačka. To su već oči. Uspravna crta nos je, a horizontalna – usta. I, eto, opet meseca, male obezglavljene nakaze. Lako, prosto, brahikefalno.
Punkt, punkt, berstrih, strih. Fertik ist das mondgeziht.
Laslo Blašković
objavljeno: 14/08/2010.
