Izvor: B92, 24.Apr.2008, 20:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakletva (Eastern Promises)
Prilično osokoljen sižeom, kojeg sam načuo, renomeom reditelja pa čak i zvučnim glumačkim imenima, sasvim je moguće da sam očekivao suviše.
Sinopsis filma ''Eastern Promises'' obećava i na neki način nam predvidja sijaset zanimljivih likova, situacija, pa cak i mogućih dramskih obrta, no čini se da reditelj nije iskoristio nijednu od tih navedenih mogućnosti sem donekle poslednje, koju je verovatno doneo već sam scenario.
Milje ruske mafije skoncetrisane >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u Londonu, Kronenberg gradi krajnje nezanimljivo, gde iako smo u samoj srži te zloglasne grupacije, stalno imamo osećaj da je to verovatno samo neki marginalni skrajnuti odsek u kojem glavnu reč vodi ruski simpatični dekica, kojem je najveća briga da li će se boršč dobro skuvati. To što je neki dedica na čelu tako moćne strukture zločina meni nikako ne smeta, to čak pamtim kao jednu od najuspelijih sekvenci iz legendarne italijanske serije ''Hobotnica''. Posle stotinu epizoda, koje se sastoje u besomučnom savladavanju milijardu prepreka, da se nekako slomi ''Cosa Nostra'' u savršenoj simbiozi sa gotovo svim državnim institucijama, na kraju dolazimo do jednog ruralnog sobička na Siciliji sa jednim krevetom i stolicom i eventualno lavorom na podu, gde živi čovek do koga nas je dovelo to klupko koje se razmrsivalo od početka. Čak bih rekao da ta postavka priče ima izvesni arhetipski naboj a biće dovoljno da se setimo Staljina koji je isto tako živeo u skromnom sobičku a imao apsolutnu vlast nad trećinom planete. Razlog zašto ovoga puta taj princip nije profunkcionisao je možda u tome da se osećaj opasnosti gotovo potpuno gubi jer su nam ti likovi i taj prostor poznati od početka a nova saznanja nam ipak ne donose ništa sem osnovnih informacija a pravilo je da bi takav prostor morao da naraste do izvesne simboličke ravni i dobijanja mitskih obrisa, da bi nam mogao pružiti tu vrstu uzbudjenja koje donosi takvo saznanje.
Možda je najispravnija paralela sa filmom ''Apokalipsa sada'' gde baza Pukovnika Kurtza predstavlja neku vrstu prostora permanentne smrti "van vremena i van kvalifikacija’’.
U ovom slučaju, kada glavna junakinja filma ( standardno dobra ali ništa sem toga, Naomi Watts) odlazi u '’kandže mafije’’ nikada nemamo osecaj da ona dolazi u '’kandže '’ već u restoran i nemamo osećaj da dolazi kod čoveka koji odlučuje o životu i smrti već eventualno o čoveku koji odlučuje dali će se patka peći na 200 ili 220 stepeni..
Budućnost male Kristine, bebe koju je rodila maloletna ruskinja prisiljena na prostituciju, je osnovni motiv koji pokreće glavnu glumicu Naomi Watts, međutim kako im ne preti nikakva opasnost (realno preti ali toliko umanjena rediteljskim postupkom da to postaje manje važno) gubimo ih iz vida i negde na pola filma počinjemo da pratimo život i priključenija ruskog agenta ubačenog u rusku mafiju u Londonu.
Silno Hvaljeni Viggo Mortensen se opredelio za vrlo hladan i sveden glumački izraz, što me pomalo navodi na pomisao da je bukvalno protumačio reč '' cool '' jer je isti žar tj njegovo odsustvo i kad radi najhumanije stvari kao i kad odseca prste sa ruke mrtvog kriminalca. Da budem precizniji, došao je do tačke kada se kod gledaoca ne aktivira ni minimum identifikacije sa junakom a tada reč '' cool '' pomalo prelazi u reč '' boring '' pa smo tako bliži utisku, da sve što taj lik radi, zapravo proizilazi iz dosade.
Tu negde opet dolazim do Kronenberga, koji u dvoumljenju koju dramsku liniju da prati, prihvata habitus image glavnog glumca, opredelivši se za čisto i nepatvoreno odsustvo režije, jer zavodljive atmosfere surovog ruskog kriminalnog miljea u maglovitom Vavilonu današnjice nema, niti je pokušao da nam je dočara. Ali ako već Kronenbergu to nije dovoljno inspirativno, možda bi mogao da se vrati u Kanadu i napravi jedan naučno-fantazmagorični triler o otcepljenju Kvebeka.
Na vreme upozoren od strane dobronamernih ljudi da se ova razmišljanja o filmu koje sam zapisao, u izvesnoj meri razlikuju od prvog utiska kojeg su čuli takodje od mene, bio bi red da izvršim malu reviziju i istaknem izvesne dobre strane filma.
Scenario. Maloletna ruskinja koja krvari na podu supermarketa i druga scena u kojoj berberin kolje ruskog mafijaša, brižjivo su odabrane kao uvodne scene oko kojih se kasnije izgradi celokupno tkivo filma, u kojem sve ima svoje opravdanje i jedan ravnomeran i logičan tok a sve to popunjeno sa dobrim i efektnim situacijama, detaljima i adekvatnim, dobro sročenim dijalozima. Navešću samo primer, meni možda najmilije uloge u filmu, a to je uloga blago retardiranog maloletnog turčina koga otac pokušava da na silu uključi u posao asasinacije ljudi i njegovog pogubljenja u trenutku dok urinira na nečiji grob.Neverovatno je kako ta uloga, koja se u filmu pojavljuje celih dva puta, ukupno nepunih minut, uspeva da se zaokruži na neki čudan način.U njegovoj pojavi je verovatno skupljeno sve čime se ovaj film posredno i neposredno bavi. Kod njega ćemo naći elemente prisile, osvete, nedužne žrtve, koja unutar sopstvene ograničenosti izražava jaku želju da živi drugačijim, normalnijim životom, pa čak i motiv roditeljskog greha u vidu bolesti ako idemo baš daleko, pa do njegove smrti, koju je moguće simbolički posmatrati.
Pohvalio bih još odsustvo bilo kakve spektakularnosti koja nalazi zadovoljstvo u sebi samoj i predstavlja laž ali i interes velikih produkcijskih kuća u želji za zaradom.
Ali sve to nije dovoljno da bi se olako odbacio predlog o fantazmagoričnom trileru o otcepljenju Kvebeka
