Izvor: Blic, 31.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakeranje
Zakeranje
Jedan od naših karakterističnih osobina je da stalno nekome nešto zakeramo. Uglavnom nesposobni da se bavimo kritikom na globalnom planu, majstori smo sitničarenja. Što je neko na višem položaju, primedbe su sve sitnije. Katkada mi deluje da smo kao one seoske babe na hoklicama koje svakome ko selom prođe imaju nešto da prebace. Ili seoski đilkoši koji se sa rukama u džepovima podsmevaju svojim privlačnijim suparnicima.
Veoma često ista osoba izgovara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sasvim protivurečne primedbe. Recimo jednog dana će reći šta ma da se naš predsednik izvinjava zbog bubotaka tamo nekom pevaču, a drugi put će prebaciti što se isti taj predsednik nije setio da nekog pohvali, pozdravi, obiđe i šta ima da prima uz toliku pompu naše sportiste, da li bi tako isto primio nekog našeg pesnika ako recimo dobije Nobelovu nagradu. Otkud taj zna da ga ne bi primio. Naravno da bi ga primio.
Drugom prilikom će reći šta naši državnici imaju da ljube ruke vladikama, zar kod nas crkva nije odvojena od države, a drugi put će reći što taj isti državnik nije pružio sve počasti nekom visokom sveštenom licu.
Trećom prilikom će prebaciti što neki naš lik intimno, onako burazerski tapše po ramenu kolegu koji mu je došao u zvaničnu posetu iz velikog sveta, a drugi put će prebaciti što je taj naš tako krut. 'Pa tako se ne stiču prijatelji'! Mrdni malo! Potrudi se! Šta si se ukrutio!
Drugom prilikom će prebaciti što neko govori suvo u skupštini. Sve same brojke. Drugi put će prebaciti što su ti naši poslanici tako neduhoviti, bar da neko ispriča neku anegdotu ili počne svoj govor nekom šalom. Da li je taj i taj poslanik gledao bar jedan prenos iz britanskog Donjeg doma?
A šta ja drugo radim nego zakeram što naši zakeraju. Izvinite.
