Izvor: Politika, 03.Okt.2015, 10:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zajednički jezik je imao podršku države

Na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du ne­dav­no je kao pre­da­vač go­sto­vao ame­rič­ki pro­fe­sor Ro­bert Grin­berg, sla­vi­sta, struč­njak za so­ci­o­lin­gvi­sti­ku i je­zič­ku po­li­ti­ku, ko­ji sa­da pre­da­je na No­vom Ze­lan­du na Uni­ver­zi­te­tu Oukland. Do­bit­nik je na­gra­de 2005. za naj­bo­lju sla­vi­stič­ku knji­gu u Ame­ri­ci „Je­zik i iden­ti­tet na Bal­ka­nu”, nje­go­va spe­ci­jal­nost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je te­ma je­zi­ka i kon­flik­ta, ko­ju je usa­vr­šio na pri­me­ri­ma Ju­go­sla­vi­je i Ukra­ji­ne. Ka­že da je po­čeo je da uči ru­ski je­zik i knji­žev­nost, da je za­vr­šio dok­tor­ske stu­di­je na ame­rič­kom uni­ver­zi­te­tu Jejl, osam­de­se­tih go­di­na, gde je imao sjaj­nog pro­fe­so­ra Edvar­da Stan­kje­vi­ča, ko­ji mu je dao sa­vet da se opre­de­li za naj­za­ni­mlji­vi­ji je­zik me­đu ju­žno­slo­ven­skim je­zi­ci­ma – srp­sko­hr­vat­ski. „Do ta­da sam znao slo­ve­nač­ki, če­ški i ru­ski, i pro­fe­sor Stan­kje­vič me je ohra­brio da do­đem u Ju­go­sla­vi­ju 1988. go­di­ne, na se­mi­nar za stra­ne sla­vi­ste, ta­ko sam po­čeo da se ba­vim ovim je­zi­kom. Za­vo­leo sam ovu ze­mlju i lju­de i ubr­zo sam se tu vra­tio kao Ful­braj­tov sti­pen­di­sta”, ka­že Ro­bert Grin­berg.

Je­zik je su­šti­na iden­ti­te­ta. Me­đu­tim, ka­da je reč o Ju­go­sla­vi­ji,  ka­ko je je­zik po­stao oruž­je u su­ko­bi­ma?

Te­ško je re­ći ka­da je sve po­če­lo. Ka­da je reč o za­jed­nič­kom je­zi­ku, če­sto se spo­mi­nje Beč­ki do­go­vor iz 1850. go­di­ne, ko­ji se sma­tra i ne­kom vr­stom džen­tlmen­skog do­go­vo­ra ne­ko­li­ko in­te­lek­tu­a­la­ca i pan­sla­vi­sta. Mo­ja knji­ga go­vo­ri o to­me da je po­sto­ja­nje za­jed­nič­kog je­zi­ka pot­pi­sni­ka tog do­go­vo­ra – či­nje­ni­ca. U Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji i so­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji, ni­je uvek po­sto­ja­la slo­ga u ve­zi sa je­zič­kim pi­ta­nji­ma, ali je za­jed­nič­ki je­zik u te dve za­jed­ni­ce imao dr­žav­nu po­dr­šku. U še­zde­se­tim go­di­na­ma Hr­va­ti su po­če­li vi­še da go­vo­re o stan­dard­nom hr­vat­skom je­zi­ku, ali u Ti­to­vo vre­me ni­je mo­glo da se ide u eks­tre­mi­zam. Ipak, ka­da se Ju­go­sla­vi­ja ras­pa­la, sva­ki na­rod do­bio je svo­ju ne­za­vi­snu dr­ža­vu, do­bio je i svoj je­zik. Hr­vat­ska je ima­la tra­di­ci­ju je­zič­kog pu­ri­zma, ko­ji je po­ja­ča­la po­sle 1991, spre­mi­la je reč­ni­ke „ina­či­ca”, va­ri­jan­ti, iz­me­đu hr­vat­skog i srp­skog. U to­ku ra­to­va ro­đen je bo­san­ski je­zik, to je po­vra­tak ono­me što je po­če­lo u okvi­ru Austro­u­gar­ske. Je­zik je, za­pra­vo, po­sta­vio te­me­lje le­gi­ti­mi­te­ta no­vih, ne­za­vi­snih dr­ža­va.

Zbog če­ga je va­ša knji­ga „Je­zik i iden­ti­tet na Bal­ka­nu” iza­zva­la po­le­mi­ke u Hr­vat­skoj?

Po­sle pre­vo­da te knji­ge na hr­vat­ski, bio je or­ga­ni­zo­van okru­gli sto u Ma­ti­ci hr­vat­skoj, a pro­blem je na­stao ka­da je je­dan deo knji­ge pro­tu­ma­čen kao mo­ja tvrd­nja da je hr­vat­ski je­zik oform­ljen isto­vre­me­no sa ras­pa­dom Ju­go­sla­vi­je, iako ja to ni­sam na­pi­sao. Knji­ga je iza­zva­la bur­ne re­ak­ci­je, a ja sam do­bio kva­li­fi­ka­ci­ju da sam pro­srp­ski ori­jen­ti­san. Za­pra­vo sam go­vo­rio o za­jed­nič­kom je­zi­ku Sr­ba i Hr­va­ta, iako su ga ne­ki lin­gvi­sti iz Hr­vat­ske oka­rak­te­ri­sa­li kao „ve­štač­ki”, na­met­nut sa srp­ske stra­ne. Moj je stav da se ne mo­že ne­gi­ra­ti po­sto­ja­nje jed­nog je­zi­ka. Ka­da sam kao dok­to­rand bo­ra­vio u Ju­go­sla­vi­ji pra­vljen je „Lin­gvi­stič­ki atlas”, i na tom pro­jek­tu su uče­stvo­va­li lin­gvi­sti iz svih re­pu­bli­ka biv­še dr­ža­ve. Iako ni­sam bio pri­su­tan na po­me­nu­tom okru­glom sto­lu, re­a­go­vao sam na te op­tu­žbe u jed­nom hr­vat­skom li­stu. Mi­slim da je bi­lo va­žno da Hr­va­ti vi­de da po­sto­je i dru­ga­či­je in­ter­pre­ta­ci­je nji­ho­ve isto­ri­je. Go­vo­ri­li su mi da ta­da ni­su bi­li sprem­ni da pro­či­ta­ju mo­ju knji­gu.

Da li ste u Ame­ri­ci pri­ma­li ne­ga­tiv­ne kri­ti­ke?

Ni­sam ni­ka­da. Ja sam Ame­ri­ka­nac ko­ji se tru­di da bu­de objek­ti­van, ali sam svo­je­vre­me­no bio kri­tič­ki ori­jen­ti­san pre­ma srp­skoj vla­di, pre­ma raz­li­či­tim pra­vo­pi­si­ma i ne­ka­da­šnjoj stan­dar­di­za­ci­ji srp­skog je­zi­ka. Ne­ka re­še­nja Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju ni­su baš po­ma­ga­la smi­ri­va­nju si­tu­a­ci­je, kao što mi­slim da ni sa­da ni­je naj­bit­ni­je de­fi­ni­sa­ti da li se u BiH go­vo­ri bo­šnjač­kim ili bo­san­skim je­zi­kom. Raz­u­mem da je srp­skoj stra­ni va­žno da se taj je­zik zo­ve bo­šnjač­ki, za­to što se sma­tra da na­ziv ’bo­san­ski’ uklju­ču­je i sve gra­đa­ne ko­ji ži­ve na te­ri­to­ri­ji BiH. Ali, Bo­šnja­ci su od­lu­či­li da će se nji­hov je­zik zva­ti bo­san­ski. Ne tvr­dim da znam ka­ko je naj­bo­lje, ali ve­li­ko je pi­ta­nje po­što­va­nja slo­bo­de jed­nog na­ro­da da na od­re­đe­ni na­čin na­zo­ve svoj je­zik.

Go­vo­ri­te o me­kim gra­ni­ca­ma me­đu je­zi­ci­ma kao što su srp­ski i cr­no­gor­ski ili hr­vat­ski, ali i o oštri­jim gra­ni­ca­ma iz­me­đu ma­ke­don­skog i al­ban­skog, na pri­mer. Za­što su ne­ret­ko su­ko­bi že­šći me­đu na­ro­di­ma ko­je ne de­le oštre je­zič­ke raz­li­ke?

To je bol­no pi­ta­nje, na­ro­či­to iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Ka­da slu­šam Ra­dio Pod­go­ri­cu uvek tra­žim no­ve fo­ne­me u go­vo­ru. Ma­da, u Cr­noj Go­ri je po­sto­jao kom­pro­mis oko na­zi­va tog je­zi­ka u ško­la­ma: cr­no­gor­ski-srp­ski, hr­vat­ski ili bo­san­ski, kao da su od­re­đe­na va­ri­jan­ta za­jed­nič­kog je­zi­ka. Za me­ne je to eks­pe­ri­men­tal­no re­še­nje, za­to što se još ne zna ho­će li bi­ti vi­še raz­li­ka iz­me­đu srp­skog i cr­no­gor­skog osim u pi­sa­nju no­vih slo­va. Dru­ga­či­je stvar sto­ji sa bo­san­skim i hr­vat­skim. U stan­dar­di­za­ci­ji bo­san­skog je­zi­ka ima tur­ci­za­ma, ara­bi­za­ma, ili no­vih hr­vat­skih re­či ume­sto srp­skih, ko­je su ra­ni­je bi­le vi­še pri­hva­će­ne u na­rod­nom go­vo­ru. Mi­slim da će se u bu­duć­no­sti srp­ski i hr­vat­ski još vi­še uda­lji­ti, što po­ka­zu­je po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju u tim ze­mlja­ma.

S jed­ne stra­ne na­la­zi se slu­žbe­ni je­zik ko­ji na­me­će pi­ta­nje asi­mi­la­ci­je za one ko­ji­ma to ni­je ma­ter­nji je­zik, sa dru­ge stra­ne po­sto­je pra­va ma­nji­na na svoj je­zik. Ka­ko po­što­va­ti je­zič­ke stan­dar­de, a ipak bi­ti li­be­ra­lan?

Ze­mlje biv­še Ju­go­sla­vi­je pot­pi­sa­le su Evrop­sku po­ve­lju o re­gi­o­nal­nim ili ma­njin­skim je­zi­ci­ma, a slič­ni je­zič­ki pro­ble­mi ve­za­ni su za či­ta­vu Evro­pu. Kom­pli­ka­ci­je na­sta­ju ka­da se vla­de su­sed­nih ze­ma­lja me­ša­ju u je­zič­ku po­li­ti­ku su­se­da. Mi­slim da smo to vi­de­li u Sr­bi­ji u ve­zi sa bo­san­skim je­zi­kom u San­dža­ku, za­to što su srp­ski Bo­šnja­ci do­sta ve­za­ni sa Bo­šnja­ci­ma u BiH. Re­še­nje je po­što­va­nje po­me­nu­te po­ve­lje. Sva­ka pro­me­na sta­tu­sa kvo u je­zi­ku po­ten­ci­jal­no je ža­ri­šte su­ko­ba, a u Vu­ko­va­ru je to pre­la­zak iz sta­nja plu­ra­li­zma u je­zič­ku asi­mi­la­ci­ju srp­ske ma­nji­ne.

Da li srp­ska vla­da mo­že da uti­če na pro­blem asi­mi­la­ci­je ći­ri­li­ce u Hr­vat­skoj?

Srp­ska vla­da mo­že da pre­go­va­ra sa hr­vat­skom vla­dom o tom pi­ta­nju. Mi­slim da je vla­da Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća ima­la do­bru vo­lju, po Za­ko­nu o ma­njin­skim pra­vi­ma, da uve­de ći­ri­li­cu u svim me­sti­ma u Hr­vat­skoj gde Sr­bi či­ne 33 od­sto sta­nov­ni­štva. Me­đu­tim, dve su stra­ne sva­ke pri­če, za Hr­va­te je Vu­ko­var sim­bol stra­da­nja, ali kom­pro­mis je mo­guć. U Ma­ke­do­ni­ji je već uoč­lji­va je­zič­ka kon­fe­de­ra­ci­ja iz­me­đu ma­ke­don­skog i al­ban­skog je­zi­ka. Bel­gi­ja je do­bar pri­mer za dva je­zi­ka i dve na­ci­je. U Ame­ri­ci li­be­ral­ni­ji po­li­ti­ča­ri ni­su za to da sa­mo en­gle­ski bu­de slu­žbe­ni je­zik, već su za zva­nič­nu upo­tre­bu en­gle­skog uz špan­ski.

Ma­ri­na Vu­li­će­vić

Nastavak na Politika...