Izvor: Politika, 17.Mar.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zabrinjavajuće rođenje Kosova

Dokle god se nacionalni identitet definiše gotovo isključivo na mržnji prema drugima, među narodima u regionu biće više onih koji su nesrećni nego onih srećnih, kaže Čarls Simić, američki pesnik srpskog porekla

U najnovijem broju (55) Književnog dodatka „Njujork tajmsa” od 5. aprila, upravo je objavljen prilog „Zabrinjavajuće rođenje Kosova” iz pera poznatog pesnika Čarlsa Simića. U njemu se Simić bavi uzrocima i posledicama jednostranog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proglašenja nezavisnosti Kosova, a tekst počinje time da je odluka Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i jednog broja drugih zemalja da prekrše međunarodno pravo, koje teritorijalni integritet i suverenitet smatra svetim, i da albanskim separatistima na Kosovu dopuste da objave nezavisnost od Srbije – bila čin toliko izuzetan u međunarodnim odnosima „da je morao biti sproveden van Ujedinjenih nacija u kojima bi njegovu nelegalnost bilo vrlo teško pravdati”.

Čestitajući Kosovarima na nezavisnosti, podseća Čarls Simić, američki državni sekretar Kondoliza Rajs objasnila je da je to bio „poseban slučaj”, jedini izuzetak ikada načinjen u vezi sa teritorijalnim integritetom nacija koji štiti međunarodno pravo, i da separatisti u drugim zemljama ne smeju da na ovaj čin gledaju kao na presedan. „Španija, Portugal, Grčka, Slovačka, Malta, Bugarska i Rumunija – gotovo trećina država Evropske unije – nisu bile impresionirane njenim objašnjenjem i do sada odbijaju da priznaju Kosovo. One, takođe, sumnjaju da je brutalni odnos bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića prema Kosovarima jedini razlog za odluku SAD. Kao što je gotovo uvek slučaj kada je reč o Balkanu, velike sile iskoristile su lokalnu svađu da u prvi plan stave sopstvene interese koji imaju vrlo malo veze sa željom za pravdom”.

Objašnjavajući politiku SAD, Čarls Simić piše da je američki Stejt dipartment, u 1998, odlučio da Oslobodilačku vojsku Kosova „čije je članove naoružavala Albanija, a u kojoj je SAD već bila prisutna vojno i preko CIA”, skine sa spiska terorističkih grupa i da njeno dejstvo opiše kao ustaničko.

„Promena je, najverovatnije, imala više veze sa ciljem da se omogući vojno prisustvo SAD u tom delu sveta nego sa nasiljem koje su počinili Srbi, a koje su oni doživljavali kao osvetu za ubijanje njihovih policajaca i civila. Onog časa kada su NATO snage oslobodile Kosovo 1999, posle nedelja i nedelja američkog bombardovanja ne samo Kosova već i Beograda i drugih delova Srbije, SAD su počele da grade kamp Bondstil na 955 jutara obradive zemlje blizu kosovskog grada Uroševca, na nečemu što je još bila srpska teritorija. Jasno je da su američki stratezi očekivali da ta oblast nikada više neće biti deo Srbije”, piše Čarls Simić, i objašnjava:

Tako su Kosovari znali, produžava poznati američki pesnik srpskog porekla, da su pregovori sa Srbima oko budućnosti Kosova farsa. Evropska unija, pak, bolje je od SAD znala koliko je Kosovo važno Srbima pa je od Srba tražila da budu „realni” i kao podsticaj im ponudila mogućnost članstva u EU pod uslovom da prvo izruče tražene ratne zločince Ratka Mladića i Radovana Karadžića Haškom tribunalu.

Simić podvlači kako su Srbi mogli da na delu vide hipokriziju, duple standarde, neuspeh zapadnih zemalja da budu pošteni posrednici.

„Prvo su 1999. godine insistirale da Kosovo postane tolerantna multietnička država još pre nego što će mu biti dodeljena nezavisnost. Ali, u najvećem delu, američko i evropsko pregovaranje sa Srbijom ingorisalo je užasno etničko čišćenje srpskog naroda na Kosovu, uništavanje srpskih crkava i manastira i nemogućnost Srba koji su tamo ostali da žive sigurno tamo gde žele, osim u enklavama koje čuvaju strane trupe"”, kaže Čarls Simić i, opisujući vreme do i posle ubistva Zorana Đinđića, ovim rečima nastavlja:

„Čovek koji je ponovo izabran, Borislav Tadić, vodi najveću prozapadnu stranku. On je senzibilan iako ekstremno oprezan političar koji je uhvaćen u klopku braka iz računa sa Vojislavom Koštunicom, vođom male, demokratske, nacionalističke stranke, koji je premijer zemlje"”

Simić pita da li će prevagnuti savezništvo nekih partija sa Rusijom („I Koštunica i Nikolić su, manje-više, otvoreno rekli da je dobro postati satelit Rusije, kako bi Kosovo bilo zadržano. Tadić je izjavio da se još nada da će se pridružiti EU i da bi bila ludost za Srbiju ako to ne učini.”)

Ukazujući na političke i ekonomske konsekvence takve podele društva, Čarls Simić završava zaključkom:

„Kosovo će se, teško funkcionišući kao država, razvijati, od računa koje će mu plaćati Evropska unija i SAD, i od struje i hrane koje mu bude prodavala Srbija. Severni deo sa srpskom populacijom od više od 40.000 ljudi pokušaće da se izdvoji a međunarodna zajednica će im reći da teritorijalni integritet Kosova mora biti sačuvan. Ukoliko se ne upotrebi sila, nova će država ostati podeljena. A što se tiče dve trećine Srba koji žive južno od reke Ibar, koja deli srpsku enklavu na severu od ostatka Kosova, biću iznenađen ako u narednih nekoliko godina još budu ostali tu. Neki od najvećih manastira i crkava, sa svojim prekrasnim srednjovekovnim freskama i malobrojnim sveštenicima, kaluđerima i kaluđericama, biće pod zaštitom NATO.

A za ostalo – Bog sveti zna! Najveći broj posmatrača konflikta koji zaista shvataju stvari verovatno bi se složili da je to trebalo učiniti mnogo osetljivije i poštenije još pre dvadeset godina – ali, i to je samo još jedno zavaravanje. Dokle god se nacionalni identitet definiše gotovo isključivo na mržnji prema drugima, među narodima u regionu biće više onih koji su nesrećni nego onih srećnih.”

Priredila i prevela A. C.

[objavljeno: 18/03/2008]

Nastavak na Politika...