Izvor: Politika, 28.Jan.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za sreću se moramo izboriti
Kao student pisao sam komedije za „Indeksovo radio pozorište”. U tome sam uživao, zabavljali su se i izvođači i publika. Istovremeno, bio je to i društveni angažman...
Novi roman Veselina Markovića „Mi različiti”, koji se u „Stubovima kulture” pojavio posle deset godina od prethodne knjige zavidnog uspeha – „Izranjanja” („Vitalova” nagrada, najuži izbor za „Ninovu” nagradu), našao se u najužem izboru za „Ninov” roman 2010. godine. Reč je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o prozi koja se razlikuje od dominantnog pripovednog modela u srpskoj prozi, i koja se problemima psihološkog bavi na osoben način, autorski prepoznatljiv i u prethodnim Markovićevim rukopisima, i u „Izranjanju”. Dva ključna lika, mladi matematičar, i devojka koja radi u policiji, istražuju smrtne slučajeve iz prošlosti. Davnu nesreću na zaleđenom jezeru, u kojoj je stradala mala sestra glavnog junaka, i ubistvo osobe koju je sticajem okolnosti poznavala glavna junakinja. Pažnju čitaoca podstiču upravo otkrića do kojih likovi dolaze, kao i načini dolaženja do istine, putem nauke, istraživanja i intuicije. Pokazaće se da je prilikom nesreće još neko bio prisutan, a da za ubistvo i nije kriv onaj ko je osuđen…
Zbog čega ste pažnju u romanu posvetili čudima koja se dešavaju svakodnevno, događajima koji se zbivaju jednom u milion, i poverili ih na proučavanje junaku matematičaru, stručnjaku za teoriju verovatnoće?
On pokušava da svet oko sebe spozna i objasni. Naučnom analizom, želi da pruži racionalni lik iracionalnom užasu, koji mu je obeležio detinjstvo i promenio život. Ali to nije sve. Istražujući prošlost, on pokušava da namami jedinog svedoka tog događaja, svedoka koji mu može pomoći da spozna istinu. Takođe, prizvaće, nevoljno, i mnoge druge „različite”, ljude kojima se kao i njemu desilo nešto malo verovatno. Jedna od njih biće glavna junakinja, koja će onda krenuti u sopstvenu potragu. Jedan kamen, bačen u vodu, napraviće mnogo koncentričnih krugova. U mom romanu nema neprikosnovenog tumačenja sveta, imanagoveštaja i slutnji. Zar nije tako i u životu?
Deca su došla da se kližu na zaleđeno jezero, jedna devojčica pala je u pukotinu. Deluje sasvim slučajno. Verujete li u slučajnosti, ili ste skloniji da prošlost vidite prema nužnostima iz antičkih tragedija?
Ja sam ljubitelj antičke književnosti, ali želeo sam da napišem roman bez tragičke krivice. Junacima se dogodilo nešto apsurdno, nešto veoma malo verovatno, ali ipak mogućno. To je u skladu s mojim doživljajem sveta. Tek tada nužnost izlazi na scenu i oni su primorani da žive s takvim svetom i sa sobom u tom svetu. Traganje za vlastitom istinom ih menja i oslobađa. Ovo je roman o njihovom sazrevanju. Sreća je takođe mogućna, ali za nju se moramo izboriti.
Suočavanje sa prošlim posebna je tema u Vašoj knjizi, istraživanje smrtnih slučajeva i krivica koji utiču na sadašnjost. U kom slučaju su takve misli korisne i plodotvorne?
Zavisi od toga da li to što je prošlo možemo pokopati i nastaviti dalje ili ono i dalje „živi” tako što utiče na sadašnjost i budućnost. U ovom drugom slučaju, suočavanje je neophodno. To je situacija u kojoj se nalaze junaci romana. Nezavisno od romana, takva dilema važi i za ljudska društva. Ne može se graditi srećna budućnost ako postoje nerešeni gresi prošlosti. Takvo društvo može lepo da uredi sobu u kojoj živi, ali iz ormana će kad-tad proviriti kosturi.
Da li se takvim pitanjima bave samo oni koji su „različiti” od većine?
Junaci su prinuđeni da se bave takvim pitanjima. Njihov život je nepodnošljiv i mogu ga promeniti samo kroz samooslobađanje, kroz borbu i menjanje sebe, kroz suočavanje sa svojim kosturima. Zanimljiv je problem da li bi se tim pitanjima bavili kada ne bi morali. Da je njihovo bacanje kockica bilo povoljnije, možda bi živeli kao „mi isti” i nikada ne bi razmišljali o različitima.Ko zna kakve se tragedije, kakvi sukobi i bolovi kriju iza osmeha, iza zidova, kažete. Da li nas, prema zakonima verovatnoće, snalaze isti događaji, da li ste stvarnost knjige preslikali iz naših stvarnosti?
To misli junakinja dok kradom gleda porodicu koja joj izgleda srećno i skladno; ona je zove „porodica iz reklama”. Ne, ne snalaze nas isti događaji, daleko od toga. Upravo je suština romana da se nekome dešavaju grozne stvari. Na neki način, oni spasavaju druge ljude jer se malo verovatne tragedije moraju desiti nekome, negde. Književnost treba da piše o tim nesrećnima, različitima, a ne o porodicama koje liče jedna na drugu.
Pišete o vrlo osetljivim životnim prelazima i viđenju sveta, u Vašem rukopisu nema vremenskih i prostornih određenja. Da li Vas stvarnost provocira dovoljno da biste se uskoro upustili u pisanje nečeg angažovanog, u bilo kojem smislu?
Smatram da angažovano pisanje nije samo pisanje o društveno-političkim temama. Ja pišem o važnim egzistencijalnim temama, o smrti, sećanju, gubicima, ljubavi, slučaju, porodičnim odnosima... Te teme su bitne ljudima koji žive u Srbiji, kao i ljudima koji žive negde drugde. Ostaće im bitne čak i ako se odsele i ostave našu politiku za sobom. Od nekog društvenog uređenja možete da uteknete, ali od sebe ne možete. „Obična” stvarnost jeste prepuna malih i velikih sukoba i bolova. Nekad pripovedanja o burnim avanturama i istorijskim prevratima i filozofskim dilemama, sadrže malo književnih slika, intuitivnih tumačenja sveta. Nasuprot tome, u delima poput Kafkinih, kamerne epizode prenose velike estetske istine. Osim toga, interesantnije mi je da izmišljam svetove nego da opisujem ovaj koji me okružuje. Naravno, ti izmišljeni svetovi moraju biti između redova vezani za naš. Istina, nisam uvek ovako razmišljao. Nekad, kao student, pisao sam komedije za „Indeksovo radio pozorište”. U tome sam uživao, zabavljali su se i izvođači, a rekao bih i publika. Istovremeno, bio je to i društveni angažman... Neki iz moje porodice bi voleli da ponovo napravim izlet u te predele.
Marina Vulićević
objavljeno: 29.01.2011
